Vojislav J. Ilic — Mladi: Pesme originalne i prevedene. Cacak. Štamparija Stevana Matica. 1909. Strana 140., cena din. 1.50. (…) Ova mala knjižica stihova koja je izišla u Cacku, u sasvim prostom izdanju, sa neprikladnim starinskim ukrasnpm slicicama, svojim unutrašnjim osobinama, upravo jednim delom tih osobina, privlaci na sebe simpaticnu pažnju citaoca i kriticara. To su mirne i jasne pesme u cistim, umivenim stihovima; bez velike složenosti, bez dubljeg osnova mislenog i osecajnog. Danas kad se jedna grupa mladih ljudi bez književne kulture i bez umetnickog dara uporno trudi da, odnekud, s i l o m stvori taj dublji osnov svojoj poeziji, i kad se, na taj nacin, modernost identifikuje sa suverenim preziranjem logike i cudesnim neznanjem sintakse srpskog jezika, ugodno dolazi coveku ovaka knjiga nepretenciozna, mirna i pristojna. G. Ilic je sasvim dobro ucinio što je ostao iskren u celoj svojoj knjižici. On ima dovoljno stvaralacke razboritosti da mu je odvratno bilo lažno prenemaganje i teranje šege sa citaocem; on je ostao iskren, i ono što valja u njegovoj poeziji, to je svež dah osecajne istinitosti, duševne neposrednosti pesnikove, U životu je G. Ilic prošao doista nesrecno, bio je, možda, nesrecan dokle se uopšte može biti nesrecan: i njegove su najbolje stvari one najlicnije i najbolnije, koje sunagranici izmedu lepog i strašnog, u kojima se nije išlo do rugobe i do kriminalnog... Pesma Nocna svirka stvar je koja zaprepašcuje i koja nije trebala biti štampana, i citajuci neke suve i ružne strofe covek je gotov da posumnja u svaki ukus Ilica, i da nekolike lepe, sasvim lepe, stvari njegove protumaci prostom slucajnošcu. Ali, u nekolika maha, gdje je G. Ilic tragicni dogacaj umeo uvuci u lepotu nejasnosti i slutnje, gde je ostao u granicama lepog, tu je zbilja uspeo. Pesme Nad izvorom Timoka i Zvoni ostace u antologiji naše poezije. (…) Manje silna a više lepa je Z v o n i. Iz nje takode nekolike strofe: (…) Inace, gde pesnik nije imao kakvog silnog i konkretnog impulsa, gde je trebalo prikazati osecanja manjeg intenziteta, gde je trebalo dati originalnije i dublje kontemplacije, tu i nije bio srecan da nacini stvari vredne antologije. Šta više, pesme G. Ilica koje se ticu opštih osecanja i opšteg pogleda na svet, i ako nemaju mnogo prigovora detaljnog, takve su, da bi ih, sasvim lepo, mogao napisati i Pera Odavic, ili taki neko. Da ostavimo slikove kao što su: krepoeti — smelosti, radosti — žalosti, žali, — nastali, krkljaju — prestaju, svetluca — nekuca; da ostavimo neprilicnu istovetnost tona i motiva, može se, na žalost, utvrditi, da u pesmama koje se ne ticu njegove životne tragedije, nema ni uzbudljivosti, ni ikakve osobenosti, ni dublje, samostalnije, novije kontemplacije. One su take, da lepo mogu stajati jednom pocetniku, ali ne coveku koji pma za sobom deset godina pesnikovanja i koji se bavio prevodima iz jednog Iga, Lekonta de Lila, Teofila Gotjea, Alfreda de Misea. Ukus Ilica izgleda nešto zastareo, i kad se citaju njegove pesme Pastiru, Necitana knjiga, Ne beži, U smetovima, i još neke, dolazi coveku kao da se vratio za jedan decenij natrag u razvoj naše estetike i versifikacije. (…) Ili: (…) Ili (…) Ne cini li Vam se kao da, pre deset godina, citate neku žalostivu pesmu Alekse Šantica? Što se tice prevoda Ilica, njima se, za nevolju, možemo zadovoljiti. Kad ee zna koliko je teškoce, skoro nesavladive, u pesnickim prevodima, i kako je to mucno stihove Viktora Iga i Lekonta da Lila prenositi u našu još slabacku i neizradenu versifikaciju, treba mnoge lapsuse Ilica oprostiti i zadovoljiti se onim što je moguce. Samo, ako se sme reci, Ilic se i u ovim prevodima, kao i u svojim originalnim stvarima, pokazao suviše pobožan i neugodno dobar. U njima takoder ni ukus nije ono cim se može ponositi Ilic. Mesto N o c i de Miseovih prevedena je na primer, poucna i pobožna pesma Mome prijatelju Alfredu T. Jednim delom svoje poezije Ilic vredi kao pesnik potresenih momenata, i tim delom on ce ostati; celom svojom pojavom, mecutim, on ne cini impresiju pesnika koji za nas znaci etapu razvica, kao što to cine, na primer, pokojni Vojislav, a za tim Ducic, Jakšic, Rakic, Stefanovic. Beograd. M. P. Pavle Sofric. — Tri priloga za poznavanje narodne duše kod nas Srba Preštampano iz „Glasa Eparhije Niške“. — Nova akcionarska štamparija, Niš, 1909. — St r. 84, 8°. — Cena? Srpska je kulturna istorija veoma važna i zanimljiva, ali i pusta i neobradena, te su ovi prilozi važni za poznavanje naše narodne duše. Srpski narod danas živi na jednom vrlo važnom prelomu : izmedu cjelokupnog i potpunog srpskog narodnog života i pocijepanosti i nemoci, te nema potrebne mirnoce i dovoljno pogodbi, za velike ideje i velika djela. Danas u našem narodu ima više životne snage, no ikada, ali je ona skrivena i samo ceka zgodnu priliku. Najveci dio naše narodne snage zauzima politika, cija je najvažnija odlika sebicnost. Prema tome nije nikakvo cudo, što se u nas isticu na svima poljima licnosti, koje imaju vrlo malo, ili nimalo, stvarne vrijednosti. To je jedan vrlo važan trenutak u narodnom životu, ali ga ipak narod zdravog organizma preboli. Nezahvalnost je vrlo ružna covjecja i narodna osobina, te bi vrlo ružno bilo kad ne bi bili zahvalni našim precima i savremenicima, koji su unosili i unose svjetlosti u našu narodnu dušu. Nadam se da ni g. Sofric nece biti bez svoga dijela. Knjiga je podijeljena na tri odjeljka: I. „Duša srpskog naroda za vreme Stevana Nemanje i Sv. Save . — II. „Duša srpskog naroda za njegova robovanja pod Turcima“. — „III. Istorija srpskog davola i srpske veštice“. — Dalje svaki odjeljak je podijeljen na pododjeljke i sve skupacini lijepu cjelinu. Najvažniji je i najmarljivije izracen pošljednji odjeljak: „Istorija srpskog davola i srpske veštice, u kome se na prvi pogled osjeca dublje proucavanje i oštroumnije opažanje. Spoljašnjem obliku, tehnickoj izradi, jeziku i stilu moglo bi se