Velimir J. Rajic: Pesme i proza. Beograd 1908. Nova štamparija „Davidovic”. Str. 77. Cena 1 dinar. To je knjižica sa turobnom istorijom jedne duše, istorijom prikazanom, možda i odvec realisticki, ali istinitom i uzbudljivom. Nekoliko pesama i odlomci iz jednog dnevnika prpkazuju potanko razvoj pesnikovih duševnih stanja i njegovu fizicku sudbinu. Proklestvom sudbine covek se nesrecan rodio, nesrecan je i ostace nesrecan dokle ga bude. Upravo nece ostati nesrecan: sa onim što je nemoguce izmeniti mora se pomiriti. U figarovoj svadbi sve se svršava pesmama, u istinu, medutim, sve se svršava rezignacijom. »Osecam da cu skoro otici s ovog sveta na kome nikakva dobra nisam saznao. I nije mi žao niceg, baš niceg. Nekada mi je, secam se bilo krivo na mnogo što šta, na sve; a danas ne: pomirio sam se odavno sa mišlju da sam rocen samo za to, da moji roditeljp imaju jednu brigu i to najtežu, više na vratu; da je jedini cilj celokupnog moga života smrt; da naše groblje broji jedan grob više... Iz nekoliko alineja P r o z e G. Rajica izlazi jasno fizicki momenat, koji je osnov njegovog pesimizma. Bolest je došla još u ranom detinjstvu, u cetvrtoj godini. »Iznajpre za nju ni malo nisam mario, bila mi je neprijatna, dosadna, mrska, i sve sam pokušavao da je se otresem... Docnije sam poceo osecati i neku naklonost prema njoj, koja je naglo bujala u svim dimensijama, tako da moja bolest cini danas glavnu, bitnu moju osobinu. Kad bi se nešto, nekim cudnim slucajem, sad izlecio, osecao bih jedan veliki nedostatak: ja sam se sa svojom boljkom toliko srodio, da sam, cini mi se, kadar u svako doba, nekom neobjašnjivom autosugestijom, izazvati njene nastupe. A opet bih tako rad bio, ma i za jedan jedini trenutak, biti zdrav... Lekari su me, najpre, pokušavali leciti; bolje reci, ja sam bio predmet njihovih eksperimenata. To je trajalo dugo, vrlo dugo. Za tim, kada su im svi pokušaji da mi pomognu ostali bezuspešni, oni su me, sasvim prirodno ostavili. Neki od njih nastavljali su tešiti me. Jedan moj rodak, takoder lekar, rekao mi je: „Nemoj se ti zbog te svoje nevolje toliko brinuti, nego budi kao i ostali svet; svi smo mi krnji lonci, a posle, ta tvoja bolest svojstvena je bila i mnogim velikim ljudima: od nje su patili i Cezar, i Napoleon, i Dostojevski, i toliki drugi veliki ljudi”. Dok je to govorio, on me je nekako cudnovato gledao; taj mi je pogled jasno kazivao da od mene nikad ništa ne može biti.. Juce sam navrgaio dvadeset i cetiri godine. Prva pohoda bila mi je na groblju: ja volim groblje, jamacno za to što izmecu mene i njega nema druge razlike do te, što je ono mrtvo a ja živo groblje... Dan sam proveo vrlo teško, noc još teže. Vidim da od mene ništa nema. I bolje. Jsr ja se bojim života, ovakog života; smrti se mogu samo radovati. Ništa ni u meni, ni van mene, ne jamci mi, da ce mi se život ma za dlaku promeniti... Pa dokle ce to tako ici? — pitam se svakog trenutka i ne nalazim odgovora. Ali našao bih ga vrlo brzo i vrlo lako, samo kad bih hteo prema samom sebi da budem, jedanput u životu, potpuno iskren. Ali ja to ne mogu, necu. Covek je toliko sebican, da bi hteo ociglednu propast svoju da skrije od sebe samoga, držeci da ce je tim otkloniti, ili bar odložiti. A odgovor je vrlo prost, i vrlo nepovoljan: to ce trajati sve do smrti. Samo, sad nastaje pitanje: kad ce se smrt smilovati da me oslobodi životnih muka? Kad ja to budem hteo, mislio sam sve do skora. Ali sada sam, cini mi se, poceo menjati to mišljenje. Pre desetak dana izvršio sam nešto što se obicno, po krivicnom zakoniku, naziva kradom: Uzeo sam, bez pitanja, iz kuce jednog svog rocaka revolver koji, u istoj kuci, tražim vec skoro dve godine. Želeo sam da se upoznam i sprijateljim s njim, to jest sa smrcu, no od toga doba osecam da sam poceo gubiti hrabrost i samopouzdanje, osecam kako ove dve meni danas tako potrebne stvari svakim danom, svakim trenutkom slabe, išcezavaju, cile. To me, naravno, ljuti; sad bih se, cini mi se, ubio samo za to što se bojim smrti... Danas mi je opet bilo zlo, samo mnogo gore nego juce: pao sam. Moja bolest, zajedno sa covecanstvom, divovskim koracima napreduje. Samo napred! U napretku je spas... Nekako sam odviše miran, spokojan, skoro zadovoljan. To možda nastupa rezignacija. Dakle, „doterali” smo do rezignacije. Znaci da smo „daleko doterali“ . Još je ostao samo jedan stupanj na tim lestvicama, koje vode duševnoj propasti: ostala je presicenost. Još imam da živim od rezignacije do presicenosti; nije mnogo a nnje ni malo. Tada cu izvršiti svoju zavetnu misao: ubicu se... Umoran sam mnogo, vrlo mnogo. Umor nije fizicki nego duhovni. Treba mi odmora. Gde da ga nadem? U cemu? Ipak, nisam nezadovoljan. Pomirio sam se sa sudbinom, jer nisam kadar da je promenim. A možda je danas ne bih ni menjao cak i kad bi mi to u ruci bilo. Ja ne želim ništa, cak ni smrt. To mi je kazna za moj kukavicluk i strah od samoubistva, i to kazna pravedna... Tacka. Necu više da pišem... Ja sam dotucen...” To su peripetije kroz koje je prošla duša jednog pesnika, i one se dadu raspoznati u njegovoj poeziji. G. Rajic je u stalnoj i bolnoj fizickoj krizi, i njegova poezija, koja je po gdegde i suviše blizu cisto fizickim osecanjima bola, poezija svirepo unesrecene duše, koja je stvorena za blagost i lepotu. To su krici duše, i tela, koji prodiru u srce, katkad i suviše neugodnim nacinom. Medutim, i to je svakako bolje, nego beskrvne i bezlicne strofe, kojih danas ima dovoljno u našoj najmladoj poeziji. Covek se zaželio duševne intimnosti i osecajnog daha, i otuda, ma koliko bolni bili stihovi g. Rajica, oni vrede kao neposredni, istiniti duševni izražaji. G. Rajic nema skoro nego jedno osecanje i jedan dogacaj u svom, da ga tako nazovemo, životu, i otuda neugodna jednolicnost motiva u njegovoj poeziji. Pored toga, njegova ideologija ne pokazuje posebne kakve originalnosti; pored intenzivnosti osecanja on nema i raznolikog osecajnog bogatstva, ima nešto oporu frazu i tako reci suvotinju izraza. Pa ppak, intimnost njegovog dušev