Izgleda da bi se komicari u opšte mogli podeliti u dve grupe: u psihncke, intelektualne, unutrašnje i u fiziološke, spoljašnje. Psihickim bih ja nazvao one komicare koji stvaraju komicno svojim unutrašnjim sredstvima. Ima karaktera koji, sami po sebi, nisu komicni, koji nemaju ni jedan komican elemenat koji bi ucinio da njihov nosilac bude komican cim se sagleda. Komicno nije na njihovu fizionomiju i njihovu celu pojavu udarilo pecat smešnoga. To su, mahom, naivni karakteri, idealni, ako se hoce, koji žive u svom, narocitom svetu. Razlika izmedu njihova sveta i realnog sveta njima uvek cini neprilike i oni, u ocima društva, postaju komicni — ako te neprilike dolaze iznenada i ako se okoncaju bez ikakve velike štete. Oni su, inace, savršeno ozbiljni, ali ih njihov naivni karakter dovodi u smešne situacije, i — a to ih cini još više smešnima — oni su uvek nesvesni te razlike, nesvesni smešnih situacija u koje ih njihov karakter mora dovesti. Sad, ako se te neprilike potenciraju i ako postaju nerešljive ili nerešene, onda one nose u sebi tragicne momente. I otuda je postala ona recenica, u kojoj se veli, da ima samo jedan korak od smešnog do uzvišenog. Glumac, koji ima da realizuje takav karakter, ne upotrebljava, sa svoje strane, nikakve komicne elemente, ne upotrebljava, nikakva spoljašnja sredstva da njima izazove smešno. On taj karakter predstavlja savršeno ozbiljno, onako kako ga je pisac izneo u svom delu; i u tome baš i leži sva komika, u tome, što je njegova ozbiljna naivnost u protivrecnosti s realiim svetom u koji on ulazi s pogledima savršeno razlicitim od pogleda toga sveta. To je otmena i ozbiljna komika, literarno-umetnicka komika, to je komika karaktera. Predstavnik takve komike može biti samo velik umetnik, tragicar po rodenju, koji je promenio svoje poglede na svet i ljude, optimista i idealista koji voli život pa ma šta mu on doneo. Predstavnik takve komike u nas jeste Sava Todorovic. I. Osiovna crta karaktera Save Todorovica jeste Sentimentalnost. On tom svojom prirodnom sentimentalnošcu, koju unosi u vecinu svojih karaktera, stvara komicno. To nije sentimentalnost zaljubljivih priroda ili plašjivih i neodlucnih ljudi, to nije ni patološka sentimentalnost tako obicna u našem društvu; To je idealna sentimentalnost, to je, tako da recem, nedovršena i nestaložena rezignacija, koja je našla nesvesna izraza u sentimentalnosti. Kad je Sava Todorovic unosi u svoje karaktere, onda ona, u vecini prilika, ne cini utisak sentimentalnosti koju on, ne moguci se osloboditi te svoje karakterie crte, unosi u te karaktere i tako im daje obeležje koje oni, inace, nemaju. Onaje sentimentalnost tih karaktera, ona je istovetna sa sentimentalnošcu doticnih karaktera koje on treba da realizuje: sentimentalnost kao buduca nedovršena i nestaložena rezignacija, kao nesvesan, setai osecaj koji stvara razliku izmedu njegova karaktera i karaktera u realnom svetu. Ti su karakteri naivni i oni ulaze u život i svet s pojmovima koji su protivrecni s pojmovima realnoga sveta. To su ljudi koji, posredstvom svoje naivnosti ili posredstvom svog idealizma, konstruišu sebi Narocit, zaseban, svoj svet i koji zbog toga, što je njihov svet savršeno razlicit od realnoga sveta, dolaze u neprilike, zapadaju u komicne situacije. To su Hamleti koji samo zbog toga dolaze s realnim svetom u komican sukob, što im život nije postavio zadatke zbog kojih oni moraju propasti, što život nije na njih natovario takve terete pod kojima se oni moraju skrhati. Njihovo razocaranje retko kad da je svesno. Ono je samo nejasno nasluceno i njihov karakter, bez njihove svesnosti, dobija neko izrazito obeležje. Oni postaju sentimentalni. Kad ta sentimentalnost, pomešana s naivnošnu, dode u dodir sa spoljašnjim svetom, onda ona postaje komicna, ili tragicna, tragikomicna u vecini prilika. Otuda Sava Todorovic i nije komncar prema našem oveštalom shvatanju komicnog, jer je u nas onaj komicar koji vec samom svojom pojavom izaziva smeh, glasan, zdrav, higijenski smeh. Ali Sava Todorovic je predstavnik više, intelektualne i psihicke komike. I njegovi su karakteri komicni, ali komicni u mnogo višem, filosofskom smislu. Oni sobom predstavljaju protivrecnost u životu, protivrecnost prema postojecem shvatanju, prema novom životu. To su primitivne i konzervativne idealiste, ciji bezazleni i plitki idealizam ne razume svet u kom oni žive. I ti su karakteri komicni i oni izazivaju smeh. Ali to nije jasan, zdrav, higijenski smeh. To je smeh koji se meša sa suzama, to je prigušen, maskiran plac i vapaj. I u tome smislu, u tome višem, tome tragikomicnom smislu, Sava je Todorovic umetnik, jedan od najvecih predstavnika ozbiljne i psihicke komike u nas. II. U komadima „Veliko videlo”, „Svet”, „Ašikovanje” „Jon Gabriel Borkman”, „Prijatelj žena” „Koštana”, ima takvih karaktera koji, zarad svojih naivnih pogleda na život, svet i ljude, postaju komicpi kad dodu u dodir sa svetom koji nema tako naivne poglede kao što ih imaju ti karakteri. Svi su oni, na svoj nacin, idealiste, svi oni žive u nekom svom svetu i svi opi zbog toga ili dolaze u neprilike, zapadaju u smešne situacije, ili ne dolaze niukakve neprilike i niukakve smešne situacije, ali ipak zato, poredujuci ih s ostalim svetom u kom oni žive, postaju komicii. Starovremski svirac u „Velikom videlu” i starovremski svirac u „Ašikovanju izgledaju, površnom posmatracu, da su dva pe samo krajnje slicna karaktera, nego da su cak savršeno istovetna. Onn, medutim, to nisu. Obojica su oni starovremski, starovremski ne samo po svom odelu koje odudara od odela njihove sredine, nego starovremski i po pogledima koji, takode, kao i odelo, odudaraju od pogleda njihove sredine. To su dobri, naivni i pošteni ljudi, to su ciste i lepe duše, rajske duše, to su velika i cedna deca, koja ne razumeju život, koja nisu uvek svesna tog svog nerazumevanja i koja žive nekim svojim narocitim i zasebnim životom. Jedan