Godišnjica Nikole Cuiica, knj. XXIX., Beograd 1910, 8°, str. 357, cena 2 din. Poslednja knjiga Godišnjice prijatno je iznenadila književne krugove. Dokle smo ranijih godina pa njenim stranama nahodili, manje više, ista imena, vecinom starije pisce i koga manje poznatoga, cije se ime od sveske do sveske ne cuje, ovde se uz starije radnike (J. Miodragovic, Svet. Nikolajevic) našlo u dovoljnoj meri zastupljeno srednje, pa i novo koleno (A. Gavrilovic, P. Popovic, J. Skerlic). I nezavisno od književne vrednosti pojedinih priloga, vsc i po tome, gato je za G o d i š nj i c u zainteresovan i širi krug radnika uredivac poslednje sveske zaslužuje priznanje i hvalu. Pre književnoga dela, po obicaju, izvod je iz zapisnika, iz kojeg se doznaje, da je kapital Cupiceve zadužbine na kraju 1908. god. iznosio 72.540 dinara i da su, na mesto umrlih clanova, u odbor ušli: Dobr. Ružic, Gavrilo Jovanovic, Dr. Tih. Ðordevic i Dr. Rad. Košutic. U drugom delu prvi je clanak J. Miodragovica: „Pedagoški književni rad Milana Ð. Milicevica.” Miodragovic je imao bliskih veza sa Milicevicem, sem toga je on jedan od najboljih poznavalaca Milicevicevih radova, i odužio mu se i prošle godine iscrpnim nekrologom i ove pomenutim clankom. Miodragovic nalazi, da gotovo polovica M. rada pripada pedagoškoj književnosti (30 knjiga, 8203 reda). U ovome clanku nije M. rad ove vrste toliko podvrgnut svestranom pregledu, koliko je obeleženo, gde se šta pedagoško nahodi, ili je opširnije pretresena koja cisto pedagoška knjiga (Dobroselica). Tek je na kraju, samo na jednoj strani (30)., opšti pogled na M. pedagogiku. Jov. Radonjic dao je prvu polovinu putovanja Evlije Celebije, turskog putopisca iz 17 veka. Na zauzimanje St. Novakovica, još ranije su štampaii neki odeljci ovog putopisa (Spom. S r. Kr. Akad. 42.); ovde su, prema izdanju Mad. Akad. Nauka, prevedeni odeljci, koji se ticu Srba i Hrvata, a nisu, vec ranije objavljeni. Putovanje Evlijino ne samo što pruža mnogo podataka za poznavanje prilika onoga vremena vec je od velikog interesa i za ljude, koji u njemu ne traže samo istorijsku i geografsku gradu. Kako je, pak, istocnjacka mašta i kod Evlije bila vrlo jak cinilac, to ce oprezni istoricar malo više meriti mnoge njegove podatke, dokle na osnovu njih ne podigne koju novu ili ne obori koju staru istorijsku istinu. Treci prilog tice se novije istorije. To je izvadak iz memoara Jovana StefanovicaVilovskog o odstupanju Austrijanaca 1849, god. pod deneralomTodorovicem. Memoare je sredio za štampu i komentarisao Todor StefanovicVilovski, i ma da nisu u svima odeljcima od krupne vrednosti, ipak su od interesa, a kako još nemamo potpune monografije o tom velikom pokretu sredinom prošloga, veka to ce i ovi podaci pružiti nešto materiala za bolje poznavanje tog teškog vremena. A. Gavrilovic, sa kojim se u Godišnjici cesto susrecemo, i u ovoj je svesci dao nekoliko priloga. U „Sitnijim prilozima ispitivanju srpskih narodnih pesama” dotakao se Stojana Stanojevica (iz pesme »Smrt vojvode Kaice«), Jovana Novakovica („Zidanje Ravanice”), Radica Borovica (rudimenat pesme o smrti slavnoga neimara), izneo pretpostavku, da je motiv u pesmi „Carica Milica i Zmaj od Jastrepca” porekla Skandinavskoga, progovorio nešto više o hajduku Milutinu i Petru Vojicicu (18. vek). U skici „Iz ilirske kraljevine”, koja je upravo osvrt na stogodišnjicu od osnivanja Ilirske pokrajine, u glavnome je govor O Mariontu, „vojvodi od Dubrovnika”. U svom trecem clanku („Godina Njegoševa rodenja ) Gavrilovic iznosi podatke, koji idu u prilog tvrdenju da je Njegoš roden 1811. godine, i zakljucuje, da sve pretpostavke od 1812. i 1813. moraju otpasti. Odista za 1811; godinu govori najviše dokaza. Ja cu na drugome mestu izneti još dva tri podatka, koji nisu bili pri ruci Gavrilovicu, a pomažu njegovo tvrdenje, da je 1811. odista godina rodenja našeg najveceg pesnika. Slucajno se desilo, da je za raspravljanjem o godini rodenja došao clancic pisca ovih redaka ,,Poslednje godine života Petra II. Njeguša“ Tu su poglavito prema savremenim beleškama u književnim i politickim listovima, iznesene malo opširnije tri poslednje Vladicine godine: od kraja 1848, do smrti. Clanak Jovana Ðordevica prof. „Srbi Kozaci — Kazaci u turskoj vojsci” kratak je i iznosi stanje ovih turskih kojnika iz polivine 19. veka, a pisac ga je ocrtao prema pricanju nekolicine isluženih „Kazaka” koje je našao u južnoj Srbiji. Rasprava Joz. Skerlica „Škola Objektivne Lirike” obuhvata našu poeziju za vreme druge cetvrti 19. veka — posle Luk. Mušickog i S. Milutinovica, a pre Branka. Iz veceg broja pesnika „mirnoga custva” narocito se isticu u to vreme tri Jovana: Hacic, St. Popovic i Subotic, Ð. Maletic, Nik. Grujic i Vasa Živkovic. Neke je od njih jace zahvatio psevdoklasicizam (Hadžic), na nekima se jasno vidi nemacki uticaj (Subotic, a narocito Maletic), a i narodna poezija ucinila je svoje (opet Subotic). Škola „objektivne Lirike“ bila je kratkoga veka. „Još 1860 godine ona je bila mrtva, i od tada pripada samo istoriji književnosti. Najviše mesta zauzimaju putnicke beleške Svet. Nikolajevica „Iz Skandinavije” (232—316), i ako je ovde samo njihov završetak. Ima u njima nesumnjivo, mnogo stvari od interesa, ali ima i razvucenosti i nepotrebnih pojedinosti. I Pavle Popovic dao je dva priloga. U prvome je opširniji pretrse malo poznate dubrovacke komedije „Jerko Škripalo“ (svakako s kraja XVII. veka); u drugome je izneo nekoliko stihova iz sredine XVII. veka, koji se nahode u Pentikostaru Jovana Svetogorca (štampan u Trgovištu 1649). Stihovi su trinaestosložni, sa slikom, sa prelomom posle sedmog sloga („poljski trinaesterac”). Na završetku je M. V. Veselinovica opis dvaju manastira: Sv. Jovana i Sv. Bogorodice, kraj sela Jašunje, blizu Leskovca. Prvi je manastir iz pocetka 16., a drugi s kraja 15. veka. Kao što se iz ovog preglsda vidi, poslednja Godišnjica je obilata dobrim prilozima. Moglo bi se poželeti malo više sistema u redu korga clanci idu (ovako se dobnje utisak, da se štampa