Srpsko narodno pozorište. Još za malo navršice Srpsko narodno Pozorište (novosadsko) pedeset godina rada. U nas, gdje je »Malomjestanstvo« na svom vrhuncu, izdržati toliki period nije obicna stvar. Ovo pozorište, koje je prešlo nebroj puta veca srpska mjesta jacajuci nacionalnu svijest, na cijim su daskama stajala slavna imena Bacvanskog Toše Jovanovica, Rajkovica, Teleckog i drugih, danas tek životari. Plata je osoblja svedena na minimum, od nje se ne da živjeti, ni umrijeti, otud i nije cudo što, školovani i obrazovaniji ljudi neidu u glumce, te podmladakne daje nade na popunjivanje starijih praznina. Istina ima mladih snaga veoma dobrih ali one ne mogu bar za sad nadomjestiti Ružica i Dobrinovica. Sva je sreca, što još žensko osoblje reprezentuje velika pojava Milke Markovicke, koja je u punoj snazi, predavši svoj život i ime pozorištu. Ponosimo s njom, jer njene tragicke kreacije ne nalaze u sadašnjosti a možda još i zadugo premca ni u Begradu ni u Zagrebu. Dokazivanje važnosti dobro uredene trupe, zaludno je trošenje vremena, jer tu barem ne može biti protivnih mišljenja. Uz glavnu trebala bi još solidna filijalna družina, koja bi išla po manjim mjestima, kamo je današnjoj grupi neprostupno zbog nerazmjernog troška. Filijalu valjanu trobamo vec zato, što ce Sarajevo sigurno uskoro zatražiti stalno pozorište, a u našem ce interesu biti, da ga možemo odmah i pružiti. Pozorište je naše u stadiju malaksavosti, no skora podesetogodišnjica mora nas bar osvijestiti i prenuti: da našoj zaslužnoj ustanovi ulijemo nove snažne krvi, kako bi moglo podvostrucenom silom vršeci svoju veliku i tešku zadacu cvasti i napredovati. M. G. Srpsko prosvjvtno društvo. Prosvjetno stanje našeg naroda u Vojvodini veoma je nisko. Dok ljudi oko „Privrednika“ krecu naš ekonomski rad širokim stazama, dok se društvo preporada sokolstvom, dotle nam je prosvjeta još jednako zarobljena i sputana. Širenje pismenosti prepušteno je tek školi, a ovih je mali broj, puckih predavanja po gotovo nema, jer nedostaje dovoljno privatna inicitjaiva. U Zagrebu je osnovano prije tri godine „Društvo za osnivanje srpskih narodnih knjižnica“, koje, bi trebalo širiti i pismenost, no njegov rad još nismo vidjeli, bar dosad te ne izide ni najmršaviji izvještaj. Tako dalje ne može ostati. Prosvjetno društvo mora postati javni faktor, približno bar ono, što je „Privrednik“ u privredi, jer zalud sav trud i naprezanje u svima pravcima, ako u masi vlada carstvo mraka. Na mladima je, da u toj stvari poduzmu akciju što bržu i intenzivniju, da nas vrijeme ne pregazi. M. G. Profesor slavistike. Pa upražnjenu katedru slavistike u beckom svenaucištu — poslije penzionisanja cuvenog slaviste dra Vatroslava Jagica, imenovan je dr. Milan Rešetar kao redovni profesor. Zmajeva prepiska. Dr. Milan Ševic, profesor u Biogradu prikuplja i sreduje za štampu prepisku srpskog pjesnika Zmaj-Jovana Jovanovica. Do sad je skupio 590 pisama, 63 karte 1 uputnicu i 12 brzojava. Prvo pismo iz te zbirke pisano je iz Praga 17. juna 1856. Ðoki Popovicu-Danicaru, kad je bilo Zmaju tek 23 godine, a pošljednje dru Milanu Ševicu 19. marta 1904. iz Kamenice na dva i po mjeseca pred smrt. Moli se svak iz Bosne Hercegovine ko ima kakvo pismo ili kartu Zmajevu, da ih pošalje skupljacu u Bec III. Salesianergase 24. II. 7. Kompozicije. Skoro su izašle iz štampe kompozicije Petra Konjovica Božinskog. Tu su „Pjesme za jedan glas i klavirito: 1. Zmaj : O, pogledaj: 2. Mihovil Nikolic: Chanson; 3, Aleksa Šantic: Reci meni, beli krine; 4. ***: Vecernja pjesma; 5. Veljko Petrovic: Prisjen. Tekst pjesama štampan je srpski, hrvatski, ruski i njemacki. Cijena kompozicijama lijepo uvezanim 5 K. Srpska muzika pred strancima. U proslavu svoga dvadesetogodišnjeg opstanka dalo je srps. akad. društvo „Srbadija“ u Minhenu sredinom meseca februara Svecano Vece, na kojem je koncertni deo bio ispunjen iskljucivo kompozicijama srpskih muzicara. Na programu beše: Adanto non tanto, Konjovica Božinskog, što su na violincelu i klaviru izvele konzervatoriste Jov. Mokranjac i Miloje Milojevic, „Tamo za tom gorom“, Stanina pesma iz opere „Na uranku“ od Staše Binickog, koju je uz klavir pevala gdca Ana Klajber, Srpska rapsadija od Isidora Bajica, koju je na klaviru svirala gdca Eva Rogovina; gda Iva Milojevicka, konzervatorkinja, pevala je uz klavir Mokranjcevo: „Mirjano“, Milojevicevo U samoci, Konjovica Božinskog Nane, kaži tajku, i Binjickog Spavamoma. Zadnja tacka beše Milojeviceva S v i t a D-dur! za klavir, violinu i violincelo, koju su izveli gg: Milojevic, Hauzer i Mokranjac. Koliko smo obavešteni, koncerat je postigao lep uspeh i pred stranom, nemackom publikom, koja se uverila da mi ne samo imamo izrazitu, svoju umetnost, no da ta umetnost ima i kulturan, evropski oblik. Beležimo ovo s dva razloga, prvo da ovaj lep momenat ne ostane od srpske publike neopažen, a drugo da ukažemo našoj akademskoj omladini, koja je u stranom svetu i tudim kulturnim centrima naprimer, koji bi trebala da prihvati. Ne bi ostalo bez koristi po našu srpsku umetnost, kada bi se s vremena na vreme uz potrebnu opreznost u izboru i sa dobrim sudelacima, koji se u velikim mestima mogu naci, izneli stariji i poviji radovi naših kompozitora, te bi se tim dala prilika i stranoj publici i kritici, da nas i s te strane upozna i o nama — pravilnije sudi. Brankovo Kolo. Ove godine stupilo je Brankovo Kolo, Jedini naš nedeljni belestristicni list u Vojvodini, u šesnaestu godinu izlaženja. Njegov urednik Milan Budisavljevic uveo je sada i jednu novu rubriku: Pregled casopisa. Tu se navode sadržaji pojedinih brojeva paših casopisa, vecinom bez kritickih napomena. Nema sumnje da je za citaoce, koji ostale listove ne citaju, i to izvesna dobit, ali bi Brankovo K o l o mnogo bolje poslužilo stvari, ako bi — mesto da štampa cak i naslove beležaka u casopisima — sumarno iznelo stvarnu sadržinu vežnijih rasprava, clanaka i kritika i u kratko ocenilo znacajno belestristicne priloge ostalih listova. U istoj rubrici