Praskozorje. Iz tamne, snježne noci polako se oslobada slika majevickog pejsaža uvijenog u bijeli sniježni pokrivac. Livade mirno pocivaju — kao u snu, a hrastovi i bukve tužno savili grane i cute... U daljini na golom brežuljku ispod šume cuci malo seoce. Idemo prema njemu. Vjetar reže i leluja sitnim tackicama, koje padaju naniže — pomalo sniježi. Druže polkome, je l' ono? — pita me migraljezac Krvavi, koji ide iza mene. Pst! Tišina! Da ono je. Ono je?. Malo zastajem i gledam ga. Od hladnog jutarnjeg vjetra rumen mu je udarila u lice. Krv mu je navrla u obraze i rekao bi — šiknuce napolje Na snažnim plecima mitraljez stoji ko prikovan. Oci uprte u daljinu netremice gledaju u jednu tacku — rovove poviš sela. „Tamo su oni" prošapta Krvavi. „Još samo malo..." Vec je svanulo. Iz niskih kucica, pokrivenim debelim pokrivacem tek palog snijega, stidljivo se izvija dim i gubi se u sivoj boji ziskog jutra. Najzad. Došao je trenutak da svetimo krv najmilijih — Vukosavacke žrtve. Razvijamo se i krecemo prema selu u rovovima. Ovde onde, cuje se po koja puška — vec pocinje. „Druže polkome, bar jednog razbojnika moram uništiti, bar jednog jedinog", šapce mi Krvavi i steže mitraljez. Najednom, sasvim nenadano, njegova „zbrojovka" pocela je da dejstvuje. Okrenem se i pogledam. Leži u snijegu potpuno opružen Mitraljez oslonio na rame malog Mice i netremice gleda u jednu crnu pojavu koja se mice. Gada je. Prišli smo sasvim blizu, Cuje se razgovor izbezumljenih cetnickih alikovaca u rovu. „Pogledaj onog u crvenom kožnom kaputu", šapce Krvavi. „Nece mi pobjeci. Taj je moj." Zacu se reski mitraljeski rafal. Zatim se diže i potrci naprijed — gore prema brdu. Napokon — rovovi su naši. Borba je završena. Na vrhu kraj rova vidio sam Krvavog. Lijevu ruku nosio je u desnoj — bio je ranjen. Ali tamo pod onim velikim hrastom ležao je mrtav nakazni bradonja. Na crvenom kožnom kaputu ispod lijeve plecke — tri rupe. Da, dragi moj Krvavi. Nisi se prevario — on je tvoj.