Dne 4. decembra u nedelju — vecer došlo je do demonstracija u našem Narodnom Pozorištu u Sarajevu. Demonstrirali su neki muslimani, koji su te ve ceri gledali prikazivanje „nacionalne" drame »Starina Novak« od g. dra M. Mirona, profesora ovdašnje gimnazije. Povod ovoj demonstraciji dao je sadržaj te drame, u kojoj se iznosi, da je Džerzelez Alija1), naš narodni muslimanski junak, jedno kopile, da je njegova majka »azgin udovica« Džaferbegovica pogazila svoj ponos i obraz, pa se pustila jednom robu hrišcaninu, prikladnom Gruji, ua koga da je ostala trudna. Ovaj Ðerzelez, kasnije, hvata po Romaniji planini hajduke, pa svezavši Starinu Novaka (i još dvojicu) kaže: (...) Ovako, eto, veze crnim koncem g. dr. Mirom povijest našeg junaka Džerzelez Alije, koji je štitio sirote, cuvao i branio pošteiie i koji bi sigurno spalio mezar svoje majke, da je mahar nacuo za njezin preIjub. On je, sigurno, ne bi zvao svojom »milom majkom« a niti bi od sramote, da je kopile, dijelio mejdane i isticao svoju tjelesnu snagu, vec bi pocinio — harakiri! No to misljenje ne dijeli g. dr. Miron iz nekakvih umjetnickih — recte tendencioznih — razloga, koji su ekstravagantni po samog pisca. Ne shvacajuci u opce rad i život ovog našeg junaka, i ne mjereci svoje navode, on ga nastoji u temelju posjeci i omrznuti kod potomstva tvrdeci da je kopile! I tako bi mi muslimani izgubili u ovom poratnom vremenu i ovog svog junaka zaslugom jednog našeg »istorika«, koji, (da nekako opravda svoje tendenciozne izmišljotine) tvrdi, da rijec kopile nije kakova velika uvreda, pa ne brani, da se to rekne i Milošu Obilicu, srpskome junaku. Istina, to je jadna širokogrudnost, taj moralni indiferentiram. Samo neka g. dr. Miron takav indiferentizam ostavi za sebe i za svoje, ali neka ga ne namece nama, koji bracni život smatramo za svetinju, a kopilanstvo za najvecu pogrdu ne samo jedne familije nego i naše cjeline. U tome i jest razlika izmedu nas i ovakih, koji pišu proti naših moralnih vrednota, koje su u srednjem vijeku bile na još vecem stepenu no danas. Povodom spomenute demonstracije, koja je bila uperena ne samo proti autora te tendenciozne drame, nego i proti uprave Narod. Pozorišta, što ovake komade prima na izvadenje, osvrnula se je »Pravda« J. M. O., od 6. decembra, pa na uvodnom mjestu veli: da je to posvebezvrijedan komad, u kojem nema niti dramatske radnje, niti i jednog življeg tipa, niti uopce necega, što bi opravdalo da se iznese pred pozorišnu publiku . . . »Ali što je najgore, ona sadrži i prostacka vrijedanja muslimana. Ako to nije škandal najgore vrste i jedna neukusnost prvog reda, onda se ne zna, šta bi moglo da bude škandal i što neukusno«. Ujedno se „Pravda« obraca na muslimane u grad. opcini i oblasnoj skupštini, da ustegnu subvenciju Narodnom Pozorištu, ako nam ne dadne zadovoljštinu za nanešene uvrede. Naravno, da na gornje primjedbe i osude reagira g. dr. Miron, te u „Vecernjoj Pošti", i »Jugosl. Listu« udara na »Pravdu« i g. dra M. Behmena tvrdeci cak, da u toj drami »nema ništa što ne bi bilo prirodno covjecansko, 1 e p o i, što bi moglo povrediti ma cije verske ili ma koje osecaje, bolje reci; što ih ne bi uzdiglo, uvelicalo«. Ovdje moramo zaista metnuti nekoliko usklika! Jer zaista je smiješna i preuzetna tvrdnja da je u stanju uvelicati i uzdignuti ljudske osjecaje izmišljotina: da je jedan Junak — kopile. To je jedna sofisterija kao što je i ona druga tvrdnja, da je sve, što je covjecansko i prirodno — lijepo i dobro. Onda nema zloca i necistoca kod covjeka, ne treba nam zle strane niti suzbijati — ta sve je prirodno i covjecansko! Gosp. dr. Miron, na koncu svojih odgovara, porucuje svojim prijateljima, neka se strpe, jer je on tu svoju stvar predao u ruke Umjetnickom Odeljenju kod ministarstva prosvjeta, a ujedno se žali, što je uprava Narod. Pozorišta u nevolji ustuknula i skinula ma i „privremeno" tu dramu sa repertora. Ovo je svakako slaba utjeha i vrlo cudna izjava, koja miriše na neki prkos. Ima potpuno pravo g. dr. M. Miron, što se ljuti na one demonstrante i na ovaku poraznu kritiku, jer nije šala: uložiti u jedan posao toliki trud i muku pa — uzalud sve! Tu leži zaista za nj jedna tragedija, ali tome nisu krivi »fanatici i mracnjaci«, nego je kriv sam pisac, koji nalazi za svoje studije i za svoja djela tako gradivo, koje je u prvom redu tendenciozno i izazovno. Zar on nije mogao naci puno drugih motiva covjecnosti i bratinstva, koja su u toliko narodnih pjesama opjevana?. Nama izgleda, da g. dr. Miron narocito ima pik na prikazivanje tipova muslimana, koji su puni fizicke sile bez moralne snage, i koji su rdava karaktera. Tako je on prikazao svog „Arslanagu" kao šuckora, a evo mu i Džerzelez pao na, pamet ne bi li ga oborio. Zaista su to interesantna nastojanja, koja mi teško razumijemo, ali ih pratimo, osudujemo i obaramo gdje god možemo. A u tom imamo i imademo više uspjeha od naših ofenzivnih „prijatelja". Mi ne damo da se przni ispred naših dvora i da se pljuje po našem obrazu. NAPOMENA: Fusnote i stihovi dostupni u PDF formatu