Današnji dan, šesti (19.) mart 1804. godine pao je tako isto u nedelјu kao i ove 1922. god. A tad, toga dana, pre sto ostamnaest godina, iz srca Šumadije poletela je u svet vest o prvoj pobedi srpskih ustanika nad Turcima. Posle sedmodnevne borbe Karađorđe, mesec dana ranije, na sastanku u Orašcu, izabran za vrhovnog narodnog vožda, zadao je prvi udarac ne samo dahijama, koje su vladale Beogradom i Srbijom, nego je zalјulјao celo silno Osmanlijsko carstvo i zadahnuo nadom ceo Slovenski Jug. Tada, 6. (19.) marta. 1804. godine tek što je prva stopa velike srpske zemlјe oslobođena a danas, 6. (19.) marta 1922. godine Karađorđev (jedanajesti pešački) puk slavi svoju slavu u Splitu, na Jadranskome moru. Tada Nepismeni šumadijski selјaci ustanici, sakuplјeni u Trešnjevici i odlučeni da umru ili da oslobode zemlјu, nisu imali među sobom ni jednoga pismenoga da im pročita Karađorđevo pismo. A danas — ma koliko izgledali zaostali iza naroda koji su imali svoje univerzitete još pre invazije Turaka na Balkan — država Karađorđevića ima možda već onoliko škola koliko je nedelјa dana proteklo od dana rudničke pobede do danas. Od kuda ta čudesna snaga i ti veliki uspesi koje nije pokazao ni jedan narod na svetu? Ona, van spora, potiče iz krepkoga srca i snažne vere u svoje pravo, ali je njen izvor, nesumnjivo, i u veličini i plemenitosti duše. Sedam dana trajao je boj na Rudniku oko gnezda Sali-age »Rudnčkog bika«, od čijeg je krvološtva i pohote zapištala Šumadija. A noć između subote i nedelјe donela je pobedu. »U ovoj noćnoj borbi« — priča jedan savremenik — poginulo je do dve stotine Turaka. Pored užičkoga vojvode Alil-Džavića poginuo je i Karanovački dahija Plјakić, a ostali Turci sa Sali-agom promaknu i pobegnu. Sali-aga preobučen u žensko ruho sa svojom ženom uteče, a dete muško od dve godine baciše i ostaviše. Dete Srbi donesoše Đorđu i ovaj dade detetu stoparac, pa nađoše čoveka iz Rudničke nahije (koja se nije bila još sva odmetnula) te ga po njemu opraviše; ovaj stigne Turke kod Požege, gde su begunci bili zanoćili, i dade Sali-agi dete«. Pobednik Karađorđe nije bio opijen mržnjom i osvetom. Srpski vožd, kao i srpski selјaci, nisu mogli pojmiti da se može udariti na nejakoga i da se treba svetiti na detetu. A to se dešavalo brzo posle seče knezova i drugih uglednih lјudi, koja je izazvala ustanak, kada su Turci ne mogući da uhvate i poseku Janka Gagića iz Boleća uhvatili u selu njegovog nejakog sina i poveli ga u Beograd da ga zakolјu mesto oca. »Gagić je lugom, kraj druma, išao i osluškivao šta govore Turci. Na jednoj ćupriji oni se ustave i reknu tu da poseku dete kad oca nisu uhvatili. — Ako je vera Turci — vikne iz luga, Gagić — da ćete pustiti dete, ja ću vam se predati sam? — Tvrda je vera! — odgovore radosni Turci — dete ćemo pustiti, a tebi kao bude!... Gagić izađe iz luga i položi oružje. Turci mu sina puste, a njega poseku tu na mestu«. Sali-aga »Rudnički Bik«, nasilnik i krvopija, baca kao kukavica svoga sina; Gagić, junački srpski selјak daje glavu da spase sina; Kara-đorđe, pobedilac, i ne pomišlјa da učini zlo detetu na čijeg je oca, kipeći od gneva i bola, još godinu dana dizao pušku da osveti osramoćene. I to veliko srce, ta duševnost srpskoga selјaka, koja nije mogla ni stotinu godina docnije dići ruku na zaroblјene ćesarove vojnike u popalјenoj Mačvi, gde su ti vojnici klali i na gomile slagali nevine žene i decu, ta plemenitost i prema pobeđenom Turčinu i Bugarinu to je ta snaga kojom je Srpski selјak, kao i junaštvom, pobeđivao svoje neprijatelјe i stvorio on što danas imamo. I ako danas lјuti što sve ne ide kako treba, počnete, prolazeći pored beogradskog Narodnog Pozorišta, grditi što još nije gotovo, setite se da je tu pre sto godina još bila strašna Stambol-kapija. Ako idući odatle ka Terazijama počnete gunđati što vas guši prašina sa velikih novih građevina koje se dižu i kako ni te građevine neće biti dovolјno velelepne za prestonicu velike države, ne zaboravite da su tu pre stotinu godina, bili samo nizovi kolaca na koje su bile nabijane srpske glave. »Politika«.