Turska je tridesetih godina prošloga veka počela u interesu državne celine da krši moć feuda **) u Bosni i Hercegovini. Srušila je najpre Husejinbega od Gradačca i bijelјinskog muselima pašu Vidajića, a završila slomom Alipaše Stočevića i ostalnh krupnih i sitnih kapetana po Krajini i Posavini. Carigradu je, na posletku, uspelo da ukoči autonomno političke prohteve bosanske feude, da ukine spahiluke, uvede reforme i zavede rekrutovanje. No ipak, posle svih tih slomova i prolivene krvi i početka modernizovanja države, široki slojevi naroda ostali su nezadovolјni jer se agrarno pitanje nije rešilo. Uzalud su se spremale tužbe i slale deputacije. Jedno celo izaslanstvo koje je narod iz Posavine uputio sarajevskom veziru da mu podnese molbe i žalbe, nije se kući ni vratilo. Svih dvanaest poslanika ostavilo je kosti u Sarajevu, gde su »pomrli od turske smrti«, kako narod kaže. Kad su muke, najzad, dodijale narod se rešio na ustanak u delovima srezova brčanskog, gradačkog i gračaničkog. Digla su se na noge sela Batkuša, Vranjak, D. Žabari, Srpska Zelinja, Kožuhe, Koprivna, Obudovac, Orašje, Osječani, Paležnica, Slatina, Gornja Tolisa i Čović polјe. Na čelu toga ustanka je bio energični prota Stevan Avramović iz Orašja na Savi, a desna mu je ruka bio Hadžipop Petko Jagodić iz Vranjaka. Prota Stevan je stajao u pregovorima i sa fra Stjepanom Mikićem, gvardijanom franjevačkog manastira u Donjoj Mahali, koji je također bio volјan da se sa svojom pastvom pridruži ustanku. Ustanak je buknuo uz Međudnevice 1858., ranije no što se nameravalo, a čijom krivicom ne možemo da dokučimo. Tuzlanski mutesarif Isakpaša je, međutim, preduzeo brze i energične mere protiv ustanika bacivši na njih bašibozuk iz Gradačca, Brčkog, Gračanice i Tuzle, a iz Sarajeva mu je došlo u pomoć 2000 bašibozuka i dva tabora redife pod komandom vezira Ćanipaše. Borbe, veoma krvave vodile su se u G. Žabarima i u Trebavi, i pogibija je bila velika na obe strane. Od begova je pao Salihbeg Gradaščević, zapovednik bašibozuka sreza gradačkog, a pogubio ga je Karavlah Kalina iz Maoče. Ali su ustanici bili ipak potučeni, najpre na Lipiku u G. Žabarima, jer je bašibozuka bilo više, a ustanika manje koji nisu bili ni spremni ni orgaazovani kako treba pošto je ustanak dignut prevremeno, sem toga su ustanici, po pričanju, dobili iz preka rđav barut, mešan s peskom, zbog čega se borba morala voditi na nož i kundačke. Međutim Hadžipop Petko koji je vodio ustanike brdskih sela sreza gradačkog i gračaničkog »zasjekao se« na Dugoj Nјivi u planini Trebavi, te se onda nosio puna tri dana s bašibozukom dok i on nije podlegao jačoj sili i oskudici u džebani kao i prota Stevan na Lipiku. Ustanak je ugušen ognjem i mačem, a najviše su postradala sela Batkuša i Obudovac. Čelјad su velikim delom istreblјena, kuće u pepeo pretvorene, stoka poplenjena. Tada je izgorela i stara crkva u Obudovcu, no narod je na njenome zgarištu podigao 80-ih godina jednu od najvećih crkava u Bosni. Iza pogibije na Lipiku i u Trebavi ono što je glavu od bašibozuka spaslo prebeglo je preko Save. Za protu Stevana pričaju da je pri uklanjanju begunaca u Slavoniji jedva izneo glavu i spasao se preplivavši poslednji Savu na konju zaplenjenom od poginulog bega Gradaščevića. U registru zagrebačke vojne komande od godine 1853. spominju se na nekoliko mesta begunci i emigranti iz Bosne, ali je spisa na koje brojevi upućuju nestalo, pa ne znamo dalјe ništa o sudbinitih izbeglica. O proti Avramoviću i njegovih šest područnih sveštenika nam je poznato da su se preko Srema sklonili u Srbiju, gde su svi sem popa Petka, i ostali, a on se iza austrijske okupacije vratio u Vranjak i onde posle nekoliko godina umro. Iza Oslobođenja, 1919., su mu zahvalni potomci, inicijativom valјanoga sveštenika Save Božića, podigli spomenik na Dugoj Nјivi. Avramović je popovao u srezu lozničkom, pa je 1876. učestvovao u dobrovolјačkom odredu Đoke Vlajkovića na Bijelјini kao vojni sveštenik. Kad su franjevci saznali za nesrećni ishod bitke na Lipiku odustali su od saradnje na ustanku, a nije se usudio u pomoć da priskoči ni pop Stojan Stojančević iz G. Žabara, zato ga narod i danas kori zbog izdajstva, u pesmi o boju na Lipiku, rečima: »Zelen bore ne zelenio se, pop Stojane ne veselio se, jer izdade braću na Lipiku, Izdalo te lјeto i godina!« Na pripremanju ustanka je mnogo radio pop Jaćim Stefanović iz Crkvine u srezu gradačkom, no pošto je ustanak izbio pre ugovorenoga roka, iznenada, nije dospeo da sa svojim Crkvinjanima stigne ni na Lipik ni u Trebavu. Godinu dana iza ustanka turske ga vlasti spodbiju i odvedu u Sarajevo, gde je tamnovao duže od dve godine, a zatim ga surgunišu u Malu Aziju. Onamo je proveo sedam godina, pa je preveden u Carigrad posredovanjem ruskog poslanstva i onde je proveo dve godine. Na zauzimanje bivšeg tuzlanskog vladike Agatangela, koji je zbog ustanka u Posavini smenjen sa vladičanstva u Tuzli, carigradska je patrijaršija izradila kod Porte da se pop Jaćim vrati u otadžbinu posle 11 godina. On je umro na Krstov dan 1886. ostavivši iza sebe najlepše uspomene jednog od najčestitijih lјudi u svome kraju. Iako ustanak nije vojnički uspeo, ipak je on narodu pobunjenih sela u nekoliko koristio jer su posednici iza toga stupili u pregovore s kmetovima i pristali na neke njihove zahteve. Drži se da je ovaj ustanak bio u vezi sa Dolјanskom Bunom u Krajini, po tome što su u boju na Lipiku učestvovala i dva Krajišnika kao izaslanici. Narod u Posavini zove taj ustanak Protina Buna i Lipička Buna; Gračanica i brdski kraj sreza gradačkog nazivlјu ga Trebavska Buna i Buna Hadži-popa Petka, a Sarajlije i Tuzlaci kažu Posavska Buna. *) Na osnovu podataka prote Petra M. Jovanovića, člana Duhovnog Suda u Tuzli i Živka Crnogorčevića, sad već pokojnoga, trgovca iz Tuzle. **) „Feuda" znači: age i begovi. —Ur.