Od prvih časova tešnjeg našeg poznanstva, G-đa Hristić staje pred mene kao dovršena, izrađena, mirna ličnost, koja je svesno rasporedila i uputila svoje snage, reducirala veliki deo svojih slabosti na minimum, uravnotežila i disciplinovala sve pozitivno i negativno u sebi, kao retko ko istrebila iz sebe čistu svoju supstancu. Nјeni rezultati su mene svagda zadivlјavali. Zadivlјavali me i kao rezultati njenih ličnih napora, i kao rezultati prirodnih i Božjih darova u njoj. Ta je žena dobila od Boga zdravlјe, vedrinu, lepotu i darovitost, a sama uzela od života mudrost, sreću i blagostanje. Sama. Ja to znam sigurno, i da mi nije ispričala ceo svoj život. Znam iz jednoga momenta, kada je — već stara, udovica, majka jednog kronično bolesnog sina, do grla u borbi i u poslu, okružena priličnim brojem protivnika u javnom radu — kada je stala pred mene, i onim svojim načinom — koji reče da ne poreče — kazala: »Ja sam bila srećna žena, celog veka sam bila srećna žena.« Kazala to tako kao što bi neko, uzabravši jabuku sa drveta koje je sam podigao, rekao: Ja imam jabuku, i jabuka je ta moja. Kroz život G-đe Hristić ide retko čista i markantna ona linija ženinog života oko koje se gomilaju toliki problemi: linija koja u ženinom životu deli kuću i svet, porodicu i društvo. Život G-đe Hristić je valјda i zato bio tako dostojanstven, gospodstven i vedar, što je ona najprirodnije i najmudrije što se može išla do te linije, i prešla s onu stranu te linije. Daleko veći deo njenog života položen je u kuću i porodicu. Mladost, telesna snaga, prvi plodovi talenta, sve to ide isklјučivo u kuću, muža, decu, vinograd, kovanluk, staju, društvene sastanke i putovanja koji su, pre svega, trebali mužu, kući, domaćem zadatku. Daleko manji deo njenog života, ali intensivan, zreo, pri tom slobodan od najtežih obaveza kući i domaćem zadatku, taj se daje javnom i opštem dobru. Odslužiti trideset godina svojoj porodici, prosvećivati se za sve to vreme sa ambicijom da se, kad tad, i s one strane linije nešto udari, javiti se tek oko pedesetih društvu i tuđoj deci na službu, i za nekih desetak godina isterati sumu rada i ugleda na onu visinu na kojoj je G-đu Hristić smrt snašla — ja ne znam lepše sheme, ne znam bolјe harmonije i jasnijeg programa za ženin život, ne znam jaču sumu života u opšte. Sintetizirajući u jednoj od mnogih prilika ono što se iz složene ličnosti G-đe Hristić otkrivalo, zabeležila sam: »Ima mnogo više talentovanih žena nego što se zna, i zabluda je misliti da se dar što pre mora uputiti u specialnost, i mora pokazati u delu nauke ili umetnosti, u knjizi, slici ili kompoziciji. Kuća i porodica, ako znače ime, amanet i zadatak, to je također stvar naučnog plana, umetničke fantazije, tvoračke snage. Takvu kuću i porodicu podižu samo one žene koje nose talent usebi, a koje ujedno imaju hrabrost da taj talent otmu ličnoj slavi ... Tu je tragičnost, ali tu je i maksimum snage i plodnosti. Izgnjiti mora ženin talent, jer kuća i porodica nije muzej nego je život, a životu treba hrane i toplote... Danica Hristićka je jedan od najdarovitijih članova našega naroda; žena-tvorac, koja svoja dela ne potpisuje.« »Srpski Književni Glasnik«.(Izvod iz većeg članka).