U luci škripe brodice, a vjetar cvili kroz nategnuta užeta: šum što s otvorenog mora dolazi sobom. Nosi tužne zvukove, ko nečiji vapaj za izgublјenim i nepovrativim.... (Ćipiko: Za kruhom.) Čovek, koji je prošlog ponedeonika, u jednom pitomom seocetu našeg ubavog i suncem obasjanog Primorja, svoje oči za uvek sklopio, bio je jedan vrlo interesantan tip i kao književnik i kao čovek. On je svojim književnim radom pripadao grupi srpskih pripovedača, koji su slikali naročito primitivnu seosku i palanačku sredinu, i koji su tome poslu posvećivali svoje najlepše lirsko-opisne sposobnosti. Kao začetnik i, u neku ruku, prototip te grupe pripovedača, može da se smatra Janko Veselinović, dok je Ivo Ćipiko bio jamačno njen poslednji predstavnik. Današnji pripovedači, i ako imaju ponekad selo kao pozadinu, gledaju ga sasvim drugim očima i postavlјaju sebi sasvim druge probleme. Mlađe generacije ostavile su taj jednostavan svet, koji može da bude etnografski i folkloristički interesantan, no koji je suviše malo složen za psihološka istraživanja i razne eksperimentacije današnjih pisaca. Ćipiko je međutim, kao i ostali pisci njegovegeneracije, uživao u samom reprodukovanju života, kog je on posmatrao bez ikakvih preokupacija ni »školskih« n metafizičkih. Primorska priroda sa golim krševima i surim maslinovim drvećem, more u svima svojim promenama i nijansama, prostodušni selјaci i pomalo razmetlјivi dalmatinski palančani, na koje silno utiče »lopovsko južno sunce«, — sve je to našlo mesta te se divno splelo u njegovim pripovetkama. Ćipiko je, doduše, opisivao i oskudno dalmatinsko Zagorje, ali je kao pisac najviše srastao bio sa sredinom svoga šarenog i užagrenog Primorja. On je naročito voleo taj lepi deo naše zemlјe, koji se sav preleva u suncu, gori u žezi i kupa u jutarnjim bistrinama. »Ja ne znam — reći će mi jednom prilikom — o čem bih pisao da nema sunca, mora i neba.« I, doista, da toga svega ne beše, Ćipiko se ne bi valјda bio nikad latio pera. On je, kako u životu tako u književnosti, imao svoj lični ne bogzna kako otmeni ukus, i svoje naročite poglede na život; imao je, kraj toga, jednu dosta skučenu uobrazilјu i jedno prilično ograničeno knjiško obrazovanje. Pisati pripovetke, on to nije smatrao kao stvar literarne umetnosti, već kao neko zadovolјavanje svoga ličnog instinkta, koji ga je terao da perom sazdaje ono što je njegovo oko zapažalo i u čemu je ono gurmanski uživalo. On, u suštini, nije bio nikakav literator, u dublјem smislu reči; on je, naprotiv, bio jedan rođeni umetnik; umetnik po instinktu. Taj ga je instinkt, međutim, divno služio, i mi imamo njemu da blagodarimo za nekoje između najlepših opisa u našoj literaturi. Slikanje čulne lјubavi isto je tako bilo plod njegova spisatelјskog instinkta. Dostojan u tome svojih drugova Petra Kočića i Bore Stankovića, on je svoje strastvene junakinje umeo da prikazuje vrelim rečima i blјeštavim, slikama. Ali Ćipiko nije bio bogodani umetnik samo na peru; on je sa umetničkom strašću voleo i život, i ako možda nije uvek znao, ili, bolјe reći, smeo da ga proživlјuje kao što je sam želeo. Novi Tantal, on je ponekad gladovao pokraj pune trpeze, i to je možda bila najveća mana njegovog duševnog sklopa, — mana, koju je inače i sam priznavao i koju su prijatelјi njegovi, baš s toga priznavanja, kroz prste gledali. Kao svi matori momci, što je god dublјe zalazilo u godine, sve je više osećao težinu samačkog života. Nedostajala mu je svoja kuća, svoja porodica. On je to teško priznavao, voleći da se bakoči svojim neženjstvom i da u očima sveta prolazi kao neki »esprit fort«. U stvari je on celog veka za ženom čeznuo i o njoj mislio; jednom je čak stajao bio pred samom veridbom, ali se u poslednjem času uplaši od toga koraka i diskretno — izmače. Bojao se da li će u konvencnonalnom braku biti srećan, a još mu je više straha zadavao ekonomski problem izdržavanja porodice. I tako je ovaj »vieux marcheur« svoju pedeset i četvrtu godinu, pa i samu smrt dočekao, nalazeći se uvek s ove strane bračnog zla i dobra. Mi koji smo ga poznavali lično pamtićemo ga kao čoveka kudikamo više nego kao književnika, ma da smo ga i kao književnika mnogo cenili. Nјega su vodili svi oni, koji su se s njime družili, jer je u sebi imao nečega privlačnog, simpatičnog. Po skeptičnom naglasku pojedinih njegovih reči i gestova, mogla je družina, u kojoj se kretao, kadšto pomisliti da je to neki čovek podmukao i zagrižlјiv. On je međutim, bio do kraja iskren i uvek gotov da prijatelјu učini na ruku. Jednom rečju, celo njegovo držanje bilo je tako prirodno i otvoreno, kakvo može da bude držanje čoveka, koji istinu voli po prirodnom nagonu, pa ne može da je zabašuri sve i da hoće. On je, doduše, imao neke svoje naročite etičke poglede, koji se sa zvaničnim moralom nisu uvek slagali, ali je u praktičnom životu znao uvek da nađe pošteni kompromis i da u svakoj situaciji uoči pravu liniju koje se treba držati. Ivo Ćipiko je, otprilike, umro u istim godinama kao p njegov zemlјak i duhovni brat Simo Matavulј, ali trag što ga je on kao pisac za sobom ostavio, tako je vidan i dubok, da se za dugo neće utrti. To je svakako u čovječjem životu jedan veliki uspeh, — jedini uspeh možda s kog je vredno da se čovek rodi. »Politika«.