Sveštenik sela pokazao nam je, sem svega ostalog, svoju zbirku narodnih kalenlara, Ti kalendari, skoro od reda, sadrže i niz opisa kako žive selјaci, ili malovarošani, po raznim krajevima i državama u svetu. Učinilo nam se da je taj običaj dobar, da ti opisi moraju biti zanimlјivo štivo za male lјude, koji neće stići da putuju, da sami vide i upoznaju svoju braću po sudbini, po društvenom redu i zanimanju. Selo leži na jugoistoku Francuske, u pokrajini Dofineji, 16 km udalјeno od grada, u planinskom kraju, ali u prostranoj plodnoj dolini, u koju vode putevi sa svih strana. Po položaju svom, selo podseća na mnoga naša sela, recimo, u Bosni, ili u Sloveniji, ali se u mnogome i razlikuje od njih. Prvi, opšti utisak od sela bio je: da nije lepo, da je sivo, muklo, i neprivlačno. I taj utisak je, na žalost, i ostao. Po našim selima, ako ništa drugo, a ono se bar, pred automobil ili pešake, iskotrlјa na put jedna šarena gomila dece, pasa i živine, koja je puna pokreta i zvuka. U francuskom selu ništa nije izašlo pred nas. Dve žene, leđma okrenute, crpe vodu na česmi, pred bakalnicom stoji naslonjen jedan točak (bicikl), i sat na crkvenom tornju udara sa nekim tužnim zveketom. Kad smo bolјe zašli u ulicu, videli smo da ovde onde geguca još po neka baka ili starčić, i čuli da negde u avliji šumi, sasvim divlјe, kao u šumi, neka voda. Obradovali smo se kad je odnekud naišao čovek pored volovskih kola. Dakle zaprega kao i naša. Pa ipak drukčija. Volovi, utimareni i svetli kao konji. Dlaka im otvoreno žuta, njuške ružičaste. Kola okovana, dobra. Selјak u cokulama, u širokim vunenim pantalonama, po varoški, u košulјi i povrh košulјe u platnenoj bluzi, u iznošenom slamnom šeširu. Volove nuka da idu nekim grlenim tonom; biča nema; kratkim štapićem darne s vremena na vreme vola po vratu. Kad je i taj selјak prošao, i opet sve stihlo, mi se jedva setismo: a deca? seoska dečurlija u prašini? Ni dece, ni prašine. Put kamenit, negovan, ravan kao dlan, beo kao platno, a da bi ga jedno jedito! Nigde uzvik, nigde psovka, nigde da poleti grumičak zemlјe ili šljunak. Selo ima i električno osvetlenje, sem divnih puteva na sve strane. I celog leta prolaze kroza nj Američani, Englezi i Holanđani, na automobilima i motornim točkovima, i, naravno, ne prođu svakad tek da prolete, nego zastanu, svrate u mehanu, ostave ovde onde po koju poštovanja dostojnu valutu. U prkos svemu tome selo je mrtvo, suro, neprijatno. Kuće sve tamno jednobojne. Ni jedna nije belo okrečena, ni jedna plavo našarana. Na prozorima neprorezani teški drveni kapci, i većina prozora s ulice zatvorena, kao zakovani. Ne vide se zavesice, ni cveće. Cveća ima, ali samo u baštama. (Bašte su im, valјa priznati, vrlo lepe, pune dobro gajenih rodnih voćaka, ali kako nema onih dečjih rulјa koje podižu teret, drveta čisto dahću pod silnim rodom). Stranca ne sreta lavež pasa, ne pomalјaju se za njim glave ni kroz prozore, ni preko ograda. Ali, sve to ne samo zato što je francusko selo naviklo na strance: U lјudma uvek ima interesa i draži za novo. Nego zato što francuski selјak, kao i varošanin, ima malo ili ni malo dece; i što se u ovom kraju skoro nikako ne gaji živina; i što krajnje štedlјivi francuski selјak psa drži samo po najvećoj potrebi. Zatim, francuski selјak, koji je neobično vredan preko cele godine, mnogo je van kuće. Ili je u planini, sa stokom na paši, ili je na njivi. ili čuči po vazdan u bašti, zasađuje, plevi, podseca, trebi i ne gleda na drum bez velike potrebe. A velike devojke, one koje kod nas tako često izviruju i istrčavaju, te su, kadgod je mogućno po fabrikama, i u varoši, u službi. Tišina u francuskom selu je u toliko neprijatnija što ste vi razgovorni Slaven, i što ste pre toga prošli kroz italijanski kraj. Italijani, ma koliko da je dan radni dan, jedva se uzdržavaju od čavrlјanja, svađanja i besposličenja. I treba samo da pročitaju na opštinskoj kući da je naređena neka svetkovina ili proslava, onog časa sve selo kao da odčepi bujnu svoju prirodu i poteče jedno raskalašno veselјe kao da su odjedared sve brige nestale sa lica zemlјe. Kod Francuza čak ni selјanke nisu mnogo brblјave, ni glasne. Dok rade, većinom ćute. Mnogo čini, naravno, to, što im za vreme rada ne smetaju mnoga deca. Selјanka, kod koje smo noćili, kazala nam je da ona i još tri susedne kuće imaju svega troje dece. Ona sama svega jednog sina, koga je pustila da ide u francuske kolonije u Africi, »jer se tamo za kratko vreme zaradi imanje«. A malo posle, govoreći o strogosti sa kojom se vaspitavaju deca u unutrašnjosti Francuske, dodala je:»Moj sin, n. pr., pojma nema koliko ćemo mu mi ostaviti.« Odevena je francuska selјanka skoro uvek ugasito — suknja i tesan struk — a šešir joj tako reći ne silazi s glave. Njoj je šešir što je našoj selјanki povezača: da se zakloni od kiše i sunca, da pokrije neočešlјanu glavu. Naročito je smešno strancu kad je vidi da kuva ili pere rublјe u šeširu. Francuska selјanka reduje u kući koja je, u većini slučajeva, prostranija od naše selјačke kuće. I najsiromašnija porodica ima sem kujne, dve sobe, i upotreblјuje obe sobe, jednu za spavanje jednu za obedovanje. Inače su im kuće iznutra tako isto sive i hladne kao i s polјa. Nameštaj je, kod imućnijih, pretrpan, bez ukusa, ni seoski ni varoški. Kod siromašnih, u sobi gde se jede nalazite grub sto i klupe, i ništa drugo. Prijatno vas iznenadi, između Hristova raspeća i raznih ikona, sat, koji ide, i dobro ide. U sobi za spavanje videćete glomazne krevete sa malo postelјine. Glavni ponos i težnja gazdarica, to su puni ormani rublјa i porcelanskih sudova. Ormani se skoro isklјučivo nalaze u zidovima, (kuće, od kamena ili ciglјe, imaju vrlo debele zidove), i nekad su do tavanice visoki. Francueka selјanka, na taj način, može lako sve da skloni, i kuće, u glavnom, daju utisak urednosti i brižlјivosti. Videli smo, naravno, i prlјavu kuću i neuredno dvorište. Ali ni tu nije bilo oborenih plotova, ni svinja koje riju po dvorištu i pred kućom. I kod francuskog selјaka se kroz kujnu ulazi u kuću. Pitali smo zašto je tako kod većine naroda. »Naša domaćica, i mi svi, moramo svaki čas da izlazimo u dvorište i ulazimo u hambar i staju, pa je bolјe da s mokrim nogama i kalјavi, ne idemo pravo u sobu«. Pranje rublјa, bar u ovom kraju koji je bogat vodom i česmama, nije tako težak i složen posao kao kod nas. Leti se baš nikako ne vrši u kući. U svakoj ulici ima po jedan veliki, kamenom ozidani basen, kao ogromno korito (jedno otvoreno, za leto, drugo pod krovom, sasvim zatvoreno, za kišne dane i zimu,) u koje se neprestano lije voda. Basen je oivičen kosim uglačanim pločama, na kojima se sapuni i trlјa, a unaokolo su u zid utvrđene položene motke, na koje se prebacuje gotovo, isceđeno rublјe. Drugi dan našeg boravka u selu bila je nedelјa. Tada se potvrdilo ono što nam se već i dan pre toga pričinjavalo. T. j. ako u Parizu vladaju predsednik republike i parlamenat, da selu vladaju dva tri sveca i paroh. Ove što je, napisano ili naštampano, izvešeno je pred crkvom i opštinskom kućom, to su skoro isklјučivo opomene i naređenja vladike, u čiju diecezu spada selo, i, sem toga, programi za razne hadžiluke koji traju tri, četiri, pa i osam dana. Ti programi, u stvari su pozivi na pretplate. Podsećaju na prospekte banja. Sve je u njima predviđeno, i, naravno, sve naplaćeno. Naročito cenovnici za odrasle, decu i bolesnike. Naravno da je i crkva, za vreme službe, dupkom puna, i to vernima koji su odlično disciplinovani. Počevši od onih, gorskim vazduhom održanih, prastarih baba, sa grbama na leđima, vatom u ušima i propisnim šeširom na skoro sasvim ćelavoj glavi, pa do najmlađeg deteta, sve kleči, sve grobno ćuti. (Prvi akt službe Božje, to je kuplјenje novca. Jedan nosi tanjir, a drugi ide ispred njega da mu, između stolica, napravi put, i taj drugi, nismo se usudili da pitamo zašto, nosi prut u ruci. Tek što je to prošlo, i sveštenik počeo da se moli, stala se između redova stolica gurati jedna crna baba, kupeći, u ruku od svakog po deset para. Ako joj ko da više, ona vrati razliku; ako je neko stran, ona ga gurne u leđa i pruži ruku. Ali tu još nije kraj »dobrovolјnoj porezi«. S obe strane kraj svakog kipa ili kapelice u crkvi, nalaze se u zidu dupli prorezi za spuštanje novca. Nad jednim prorezom stoji, n. pr., za svetog Franju, a nad drugim za duše. Sva je verovatnoća, naravno, da se te dve kasice, tamo iza zida, spajaju u jednu. Kad je svršena služba, popeo se na predikaonicu kao kaplјa mlad pomoćnik parohov, da pročita strogi akt vladičin protiv ženske mode, razgolićenih vratova i kratkih rukava. U četiri tačke su izrađene kazne za seoske dame koje bi se usudile da tako odevene dođu u crkvu. Između ostalog, sveštenik će odbiti da ispovedi takvu hrišćanku, i, ako doće da primi pričešće, proći će s putirom mimo nju, ne dugujući joj nikakvo objašnjenje. (Nama se učinilo ne manje sablažnjivo da sveštenik, s putirom u ruci, treba dobro otvorenih očiju da lovi gole ženske vratove i mišice). Sve u svemu, francusko selo vas ne osveži, ne uprosti, ne odmori. I ako je zemlјa neobično dobro obrađena i iskorišćena, i putevi upravo divni, i ako se za selјaka brine i on sam, i država, francuskom selu kao da nedostaje životna radost, onaj jaki nagon života koji nose u sebi svi selјaci i zemlјoradnici. Francusko selo je na neki način samotno, zaboravlјeno selo. Nema onih »na glasu sela«, kao kod nas, za koja znaju sve varoši, i cela zemlјa, i prestolnice. Francuskom selu se, izgleda, daje samo onoliko koliko je potrebno da ne sramoti Pariz. Duh i duša i lјubav Francuske pripadaju odviše mnogo Parizu. Pariz je, s toga tako užasno otkinut od svoje unutrašnjosti. Otuda su možda, kao nigde, selјaci i provincialci ponositi na svoje pokrajine i svoje pokrajinske znamenitosti. Prema Parizu su hladni i nepoverlјivi, jedva ga i spominju. Uzdisanje za prestolnicom počinje tek sa intelektualnim ambicijama. Pariz ne daje svojoj unutrašnjosti skoro ništa do hladne odbleske svoje slave, i to je jedan razlog više da francuski selјak i njegovo selo postanu hladni, uskogrudi, suvi i škrti.