Rodna gruda Sv Franje, to je Umbrija, pokrajina italijanska u kojoj, kao i u Toskani, čaraju svoju čarobnu igru kamen, voda i rastinje u peizažu, a ratno varvarstvo, pobožnost i umetnost u istoriji. Mnogi stranci, na putu za Asizi, vole da prođu kroz čudni kontrast između pokrajina Marke i Umbrije, da prvo zastanu u Rekanatu, pa onda u Asizu. Rekanati je mestance u neplodnom, surom kraju, u kojem je živeo, sam samcit, pesnik Leopardi; a Asizi je mestance u zelenoj i rodnoj Umbriji, gde je živeo, u bratstvu sa svim lјudma i životinjama, Sv. Frančesko. Iz sumorne Marke je nikla kao pelen gorka poezija Leopardijeva, koji je pevao: ... non ha 1a vita un frutto, Inutile miseria! a iz blage, nežne Umbrije nikla je kao lјilјan čista poezija Sv. Franje, koji je pevao: Laudato sia Dio mio signore Con tutte le tue creature! Umbrijsku dolinu je lepo gledati u svako doba godine i dana, ali je možda ipak najlepše posmatrati je u duga predvečerja italijanskog leta, kad je tu još sva blјeštavost i toplina svetlosti i boja, i samo ispodtiha šaraju senke i zuji večernji vetrić. Blag, spor silazak večeri ima u sebi nešto od svetinje, od božjeg čovekolјublјa. Sunce zapada polako iza trazimenskih planina, čvorovi i uglovi kamena odblјeskuju crveno kao žiže ili kandila, zvone zvona, ori se pesma iz razdrlјenih, opečenih grudi, škripe veliki točkovi ogromnih dvokolica, a po kamenim zidovima puta promiču i klimaju senke kaluđera, volova, mula i vodonoša. Umbrijski starodrevni gradići, Peruđa, glavni grad, Asizi, kolevka hrišćanskog preporoda u duhu Sv. Franje i njegove Male Braće, pa onaj niz gradića i sela što imaju lepa imena kao Kastilјone, del Lago, Todi, Spolete, Spelo, Trevi, Folinjo, itd. — svi ti gradići leže na znatnijim ili blažim uzvišenjima, rasejanim po tihoj ravnici umbrijskoj građeni su bez plana i simetrije, po impulsima ratnim, religioznim, fantastičnim. Sa svake terase, iz svakog manastira, pod svakom kapijom utvrđenja vidite drukčije razvijenu sliku peizaža i grada, drukčije osvetlјene i drukčije boje. Stisnut na mali prostor, gradić je pun uskih, sabijenih uličica, dok najviša mesta zauzimaju utvrđenja, manastiri i katedrale, i groblјa. Krvavi ratovi se tu produžavali kroz sve epohe, lјudi su nemilosrdno ubijani i proganjani, a u isto vreme su religioznom kultu i kultu mrtvih žrtvovani ogromni napori tvoračke genialnosti i rada, i ogromna bogatstva. Uličice se pentraju, spuštaju; završuju u nekom tamnom budžaku, ili u nekoj lepoj avliji, ili u ogromnoj kapiji iz rimskog ili čak etruskog doba; prelaze u kamenite stepenice koje vode u neku kuću, ili na neku terasu, da bi se s one strane kuće produžile, kotrlјajući se naglo niz padinu i gubeći se u maslinjaku ili vinogradu. U umbrijskim gradićima se uvek polazi sa piacete, ali se nikad ne zna kuda će se stići. Usput se sretaju divne crkve, fontane, stubovi i svodovi; poneka grupa stranaca; italijanska deca koja pipaju neko voće ili slažu od kamenčića madonu; poneku ženu koja u tri koraka pređe ulicu i nestane u mračnom hodniku. Ima ulica gde živu dušu ne sretate i ne vidite, gde je sve vajkadašnji kamen, sa koga je »sestrica kiša« mnogo puta krv spirala, i po kome sad odzvanjaju vaši usamlјeni koraci. Ali svugde blјešti ili se promalјa sunce, i stoji ona »nadčovečanska tišina«, u kojoj je tako nesrećan bio Leopardi, a tako srećan bio Sv. Franja. Dolina Umbrije takoće je fantastična. To je vrt u kome raste svakovrsno rastinje raznih pojaseva Evrope; i vode, koje šaraju kroz bilјe, raznovrsne su; mirne, skoro isušene rečice, moćno jezero, siloviti izvori koji izlivaju velike talase, vodopadi bučni i šumni; i kamen, koji prati zelenilo i vode, raznovrsan je: starodrevni, kratki i grbavi mostići, beli drumovi, putevi ograđeni visokim ili niskim kamenitim zidom, ogromni viadukti, ostatci drevnih hramova, arkade hrišćanskih manastira. Na podnožju brda Subazia, ali na uzvišenju, kao i svi ostali gradići, leži Asizi. Vršak uzvišenja je zelen, Asizi se stere oko njega, a na jednom rebru uzvišenja stoji ogroman manastir i dvostruka, gornja i dolnja, crkva Sv. Franje, Srednjevekovan, tih, skrušen i poklekao pred ogromnim kompleksom manastira, Asizi je još i malo tužan i malo grešan, jer je siromaštvo Siromaška odenuo u skupocenost, i zidovima ga odelio od drugih stvorenja božje dobrote, od kojih se nije delila skromna koleba Sv. Franje i sirotinjski manastirić Parcionkule, koji su sad uzidani u velelјepnu crkvu Santa Maria delјi Anđeli. Ali sve to, pa i neki sasvim odvratni detalјi oko relikvija, ne smetaju, ako se putnik preda moći peizaža oko grada, i moći atmosfere u gradu, koji su po svemu tako reći ono što su bili pre sedam, pa i više stotina godina. Ako se okrenete peizažu, dočekuje vas jedna blagost, linija, boja i pokreta, koja stišava u vama svaku naglinu: naglinu želјa, nezadovolјstva, suda. Usporava vam se kret pogleda; ne žurite, tonete u jedno, predajete se onom divnom zaboravu i odsustvu iz običnog života koji se zove kontemplacija. Peizaž taj je daleko od sveta. Stranci prolaze kroza nj kao senke, kao oblaci. Putanje tog peizaža, svako veče, vode u Emaus. Pođete li po njima u vreme kad zapada sunce, sa vama je onaj koji vas neće ostaviti, a s njim onaj koji njega nikada nije ostavio... Tamo podalјe, prema Peruđi, srebri se šuma starodrevnih maslina, izmučenih čvornovitih stabala punih rana i crvotočina, ali u čijim krunama drhće i šumi sveže sitno lišće. Istim šumom kojim su masline šumile nad glavom umbrijske Male Braće, istim šumom kojim su šumile nad glavom Hristovom u času strašnih njegovih muka. Bliže Asizu, dolazi pitomiji pojas: talasavo tlo je išarano tablama žita i povrća, a između toga prolaze redovi tankih jablanova i čempresa, čudnih drveta kojima je sva energija visoko gore, u vršku, daleko od zemlјe. Ovde onde po koja italijanska farma, širom otvorenih vrata na kući i stajama. Oko nje, dva ogromna lisnata hrasta, jedan čempres, nogari sa uzicama za sušenje rublјa, gde se sada suši, u crvenim, plavim i žutim kitama i evenkama, voće, lekovito bilјe, patliian. Sve odiše jednom milostivom lepotom; jednim zdravlјem, mirom i berićetom malih potreba telesnog života. Tu čovek razume šta znači »nišči duhom«, i kakva je razlika između svetaca koji su prolazili kroz teške ekstaze mučenika, i umbrijskih mistika-svetaca čija se ekstaza sastojala u usplahirenom kucanju milostivog srca pred Božjim tvarima i tvarčicama i u nežnosti prema samom Bogu, prema kome su lјudi obično neiskreni, neverni, lukavi i surovi. Milost je najsavršenija harmonija duše sa svetom i s Bogom. U milosti je vera, lјubav i odsustvo straha. Nije čudo što je Sv. Franja voleo život, i što je i smrt, u harmoniji milostivog peizaža sa njegovom dušom, smatrao aktom života, personificirao kao sestru živih bića... I u gradiću je zaostalo vajkadašnje vreme. Jer, samo se crkve održavaju i čuvaju doticajem današnjeg materiala i profanih ruku. Sve ostalo, iako se polagano troši, traje i trajaće snagom duha i dodira Sv. Franje. Starodrevne kuće se ne opravlјaju. Popločana dvorišta su išarana travom od koje je kamen još hladniji, a korak čovekov tiši. Bunari imaju sve manje vode, ograda na njima je puna mahovine, gvozdeni ukrasi rđaju. Po zidinama stoje gušteraste šare pucanja i razmicanja, a na frontonima je ovde onde ispao po koji delić ukrasa. Ali sve stoji, sve ima pečat večnosti i neprolaznosti. Priroda je tu takva. Božja volјa i Božji zakon su tu takvi. Nema bura, studeni, mraza i snega. U pukotinama i ranama je sunce, samo sunce. Renan zove Umbriju Galilejom u Italiji. Galileja je večno ime. Opet će možda umbrijskim putevima prolaziti horde krvavih vojnika i begunaca, ali će za njima opet doći povorke smirenih lјudi oko učitelјa blagosti i milosti.