Cvijeta Zuzorić — dubrovačka vladika*)— Najveći i najlepši ukras staroga Dubrovčika, a valјda i njegova glavna vrednost za današnjicu, to je njegova književnost, koja je bezmalo kroz tri veka bila gotovo jedina književna delatnost celog našeg naroda. Ali među tom starom dubrovačkom i novom srpskom i hrvatskom književnošću nema prave duhovne veze. Stara dubrovačka literatura niti može da se smatra ko nov izdanak neke ranije, po jeziku srodne književnosti, niti je, kao poznija književnost narodnog jezika, bila izazvana nacionalnim saznanjem i političkim i socialnim životom naroda. U starom Dubrovniku su se književnim stvarima bavila gotovo jedino vlastela, a podstrek za književni rad dolazio im je s one strane mora, kao odjek one blistave Renesanse koja se prelevala preko granica susedne Italije i zaplјuskivala čitavu tadašnju Evropu. Pod njenim uticajem se Dubrovnik pretvara u središte prefinjene ulјuđenosti i kulture, u njemu počinje da se razvija otmen društveni život i živlјe neguje nauka i literatura. U to doba javlјaju se i prvi dubrovački pesnici na narodnom jeziku. Povodeći se za onim sjajnim primorskim državicama preko Jadrana i Apenina, koje su im u mnogom čemu kao uglednik služile, Dubrovčani su glavnu pažnju obraćali državnoj upravi i trgovini, a knjigu i nauku negovali su više kao diletanti. Većina njih smatrala je pesništvo kao neku prijatnu razonodu, kao jedan otmen način ulepšavanja života. Nјihove »vile« bile su u isto vreme i hramovi muza, i mi znamo da su dela stare dubrovačke literature ponikla većim delom po letnikovcima u okolini grada. Ali duh Renesanse nije se u Dubrovniku širio "samo putem lepe knjige i nauke, njemu je tamo put krčio i živi saobraćaj dubrovačkih građana sa prekomorskim svetom, a naročito međusobne veze lјudi od pera, lјudi dakle srodnog vaspitanja i ukusa, te kojima obnovlјena grčka i latinska kultura bejaše raskrila nove vidike i sugerisala nove poglede na svet i život. Poznato je, međutim, da je među tim starim dubrovačkim »Gosparima,« zadojenim dvostrukim nektarom grecizma i preporođenog latinstva, bilo i intelektualnih žena koje su svome rodnom gradu na diku služile i čija se reputacija širila čak i s onu stranu Jadrana. Već oko zaranaka XIV. veka, dubrovački letopisci sa hvalom pominju plemenitu gospođu Niku Gučetić, a malo docnije imenjakinju joj, gospođu Niku Resti, te gospođu Nadu Bunić. Za Restinicu, kako bi se u Dubrovniku kazalo, pričaju da je slabo znala moderne jezike, ali da je odlično govorila latinski, na kom jeziku je obično razgovarala sa Serafinom Racijem, italijanskim naučnikom, koji je živeo u Dubrovniku i o Dubrovniku napisao jedno istorijsko delo (Razzi, La storia di Ragusa). No glavni ukras starog Dubrovnika bila je nesumnjivo Cvijeta Zuzorić, poznata dubrovačka pesnikinja i pesnička muza, rođena u gradu Svetog Vlaha 1555. god., od oca Frana i matere Mare Radelјeve, rodom iz Bosne. Kad je devojci bilo oko dvadeset godina, njeni roditenji preplove Jadran, pa se trgovačkim poslom nastane u Jakinu (Ankoni), gde se posle izvesnog vremena Cvijeta udade za italijanskog vlastelina Bartolomeja Pešionija (1577. g.). Ova čuvena žena naše krvi osvajala je savremenike ne samo lepotom svoga lica, no i svojom prostranom obrazovanošću i retkom veštinom svoje konverzacije. Nјena kuća u Dubrovniku beše postala omilјeno sastanište umne elite, »salon« u kom je živo buktao plamen duha i utančane kulture. Ta posela uzimala su vid pravih akademskih sastanaka. I vlastela, i ugledniji građani, i članovi sveštenstva, sve se to takmičilo i nadmetalo duhom i erudicijom, govorilo se»naški,« italijanski, francuski, latinski, a pošalice i dosetke sa tih sedelјki kružile su po gradu onako otprilike, kao što su krilate reči iz francuskih salona« starog režima kružile po ondašnjem Parizu. Cvijetin salon posećivali su poznati dubrovački pesnici Dinko Ranjina, Dinko Zlatarić i Nikola Nalјešković. Ranjina i Zlatarić opevali su Cvijetu u svojim pesmama; Zlatarić je dubrovačkoj lepotici posvetio čak i jedan naročiti ciklus svojih lirskih pesama. Cvijeta je sa svojim mužem živela naizmence i u Dubrovniku i u Firenci. U ovoj poslednjoj varoši je ona često odlazila na posela u Medičejski dvor, u takoznani Palazzo Vechio, gde su je, izgleda, vrlo rado gledali. Ona ubrzo izide na glas u celoj Firenci, pa nije čudo što su joj pesme pevali i neki ondašnji, danas sasvim zaboravlјeni italijanski pesnici, među kojima Čezare Simoneta, Mikele Monaldi i Tambatista Kazabianka. Ali što Cvijetinoj uspomeni najviše na čast služi, to je naročita pažnja velikog italijanskog pesnika Torkvata Tasa, koji je čuvenoj Dubrovkinji posvetio dva soneta na lepom italijanskom jeziku, od kojih se jedan rukopisni primerak, ako dobro pamtim, čuva u biblioteci Male Braće u Dubrovniku. Na žalost, od same Cvijete (koja se, po kazivanju savremenika, bavila naročito epigramatskom poezijom) nije do nas doprlo nikakovo, ni štampano ni rukopisno, delo; i mi tu umnu ženu znamo jedino po hvalama njenih savremenika. Oni, naime, svi složno hvale i uznose njenu uglađenost i miloštu, dok pesnik Oslobođenog Jerusalima, u jednome od gore pomenutih soneta, Cvijetu naziva »cvetom lepote i vrline, koji je nikao na ilirskom tlu, a lјubav ga preko mora prenela«: ... fior d'alta belezza, E di virtu, che nell Illiria naeque, Ma transoportollo amore in questa riva. Cvijeta je, kao što smo videli, rano obudovila, a umrla je još dosta mlada. — Kako izgleda — od žalosti za svojim rano preminulim drugom. Bila je tek navršila 45-tu godinu života. Cvijetinu lepotu slavili su savremeni Dubrovčani, može se kazati, u jedan glas. Ali, što je mnogo značajnije, tu su lepotu slavile i same Dubrovčanke. Jedna od njih, gospođa Mara Gundulić, kaže za Cvijetu da je to bila »najlepša među najplemenitijim, i najplemenitija među najlepšim.« Pa ipak — interesantna stvar! — jednom našem piscu novijeg vremena prohtelo se da tu Cvijetinu opšte priznatu lepotu dovede u sumnju, tvrdeći kako su, ne znam u kom privatnom arhivu, nađeni dokazi koji tu lepotu spore. Ona, veli se, nije bila ružna, ali ni bogzna kako lepa. Mi ne znamo koliko su ti »arhivski« dokazi jaki; ali sve i da Cvijeta nije bila idealno lepa, ona je opet morala imati neku svoju naročitu lepotu, kad je u stanju bila da očara jednog tako superiornog čoveka, kao što beše pesnik Dinko Zlatarić. Uostalom, najlepša ženska lica nisu uvek ona kojima se — sa estetičkog gledišta — nema šta da prigovori. Velika usta mogu, opet zato, da se prijatno smeju, a male oči da lјubazno svetlucaju i da nežno žmirkaju. I u koliko jedan inteligentan pogled ozari lice svojom živom svetlošću, u toliko ono postaje harmoničnije i simpatičnije. U krajnjoj analizi, lepa lica su ona u kojima se ogleda temperamenat i otmenost; lica za kojima se krije štedra i plemenita duša; lica iz kojih se blago smeše jasne i pametne ženske oči. Što takim licima često nedostaje ona hladna pravilnost linija, kojom se odlikuju ženske figure iz modnih žurnala, to ništa ne znači. Nepravilna lica imaju često u sebi mnogo većih odlika, no što je stroga pravilnost linija; ona imaju ono što pesnici i umetnici, ono što pravi lјubaznici najviše cene, a to je lepota duše. Tako se tumači te su žene, za kojima su lјudi najviše ludeli, bile stvarno žene srednje, ili čak nikakve lepote. Na kraju krajeva, žena koja ume da lepo ćaska, nije nikad ružna. A to je sasvim razumlјivo. Usta koja lepo guču, ne mogu biti ružna. I zato nama, koji znamo da je Cvijeta bila žena retke inteligencije i koja je duhovito razgovarala, — nama je potpuno jasno i razumlјivo zašto je ona kod svojih savremenika važila kao lepotica prvog reda. Ona je, zaista, bila dvojinom lepa: lepa zato što je bila simpatična, i onda lepa zato što je bila inteligentna. *) Vladikom su u starom Dubrovniku nazivali svaku udatu ženu, ili kćer iz vlasteoske kuće. Cvijeta nije doduše, bila vlasteoskog roda, ali je ona vladikom postala time što se udala za plemića.