Samoučka pismenost

KALENDAR SPKD PROSVJETA,

Istorija roda sa nasleđivanom težnjom samoučkoj pismenosti

Samoučka pismenost

Autori: Milan Karanović

Pokojni profesor Cvijić i njegovi saradnici nailazili su u krajevima dinarskim, naročito u blizini starih manastira, na cele rodove i krajeve gde se ceni pismenost i kod kojih se održava samoučka pismenost u naraštajima. To su zaostatci stare nemanjićske kulture Srednjega Veka. U kalendaru »Prosveta« za lanjsku, 1927. godinu, izložena je istorija jednog takvog roda, a to su Mirkovići iz Bjelajskog Polјa (srez petrovački u Bosni), iz koga je predsednik »Prosvete« i njen počasni član, pokojni Simo Mirković, i kako se u tome rodu održavala i širila samoučka pismenost kod više njenih naraštaja. Sabirajući i dalјe podatke o tome za ovogodišnji kalendar uzećemo istoriju jednog roda — koji se zovu Divlјani — u planinskoj župi Zijamet Crna Rijeka pod Jahorinom planinom (srez sarajevski). Oni su raselјeni ogranak bratstva Karadžića sa Drobnjaka ispod Durmitora planine iz sela Petnjice, odakle se i predak Vukov naselio u Jadar u srbijanskom Podrinju. Da bude jasnije i preglednije iznećemo najpre: šta je samoučka pismenost i ko je đače samouče; istoriju roda Karadžića-Divlјana i kako se među njima zametla i širila pismenost; kako su odive toga roda unosile pismenost u rodove gde su se poudale i jednu žrtvu težnje toj pismenosti. Šta je samoučka pismenost i koga smatraju za đaka—samouka. Ako se jedan čovek u selu nauči čitati i pisati, a nije išao u školu, za toga se rekne u narodu da je samoučki izučio. Samouk se mnogo više ceni nego onaj koji je u školi učio. Ponos je roda i sela i na svakom koraku ukazuje mu se pažnja i čast. Ceni se ona neodolјiva i nesavladlјiva želјa i težnja da nauči čitati i pisati, veliki napori pri sricanju slova, slogova i reči i težnja da i druge iz svoje sredine izuči. Smatra se da đak—samouk ima u sebi nečega proročkoga, svetačkoga i da je on jedini u stanju da čita, razume i tumači starostavne knjige. Zbog toga je na krsnim slavama njegovo mesto počasno i naročita mu se pažnja ukazuje. Đače—samouče narodna pesma smatra za najbolјeg čuvara one »večite božije pravde« i daje mu prednost i pred trista kaluđera, pa čak i pred dvanaest vladika i četiri stara patrijarha To se vidi iz narodne pesme »Car Konstantin i đače—samouče« ovoga sadržaja: U Cara Konstantina su o slavi, Đurđevdanu, tri sofre: prva od suvoga zlata; druga od čistoga srebra, a treća od drva šimširova. Za zlatnom sofrom su dvanaest vladika i četiri stara patrijarha; za srebrenom trista kaluđera, a za šimširovom trista đece—đaka i među njima đače—samouče. Cara je grizla savest što je u mladosti bio svoje roditelјe. Dvoreći kao domaćin zvanice išao je od sofre do sofre. Najpre je za zlatnom sofrom zapitao vladike i starog patrijarha: »Kako bi se grija ostajao?« — »Oni ne govore Bogu po zakonu, već govore Caru po hatoru« i savetovaše mu da načini krune od srebra i zlata i iskiti ih dragim kamenjem, pa da ih, vladike i patrijarha, dariva: »Odma će se grija ostajati !« I Car dođe i do druge sofre za kojom su kaluđeri. I oni ne govore Bogu po zakonu nego Caru po hatoru: »da piše trista parusija za trista kaluđera i sagradi manastire gde će kaluđeri živeti i Bogu se moliti, pa će se tako »grija ostajati«. Kad je došao do treće sofre i ispovedio greh pred trista đece—đaka, koji su šutili, jedino đače—samouče: »ne govori Caru po hatoru, već govori Bogu po zakonu«. Savetuje mu da sagradi lučevu ćeliju i da je namaže lojem i katranom. Neka se zatvori u nju i zapali je, pa: »Ak' ostaneš, Care, u ćeliji onda si se grija ostajao!« Car to učini i najpre baci đače — samouče. Sutradan porani Car, kad li ćelija sagorela, a u pepelu sedi đače—samouče i »u rukama mu knjige saltijeri«. To isto i Car učini i dade zapaliti ćeliju. Podrani i đače samouče, kad li izgorela ćelija i u njoj Car, samo ostala careva desna ruka »jer je mnogo dobra učinila!« Tako je mučenička naša istorija uveličala đače—samouče. Kao da je narodni genij na usta guslara—pesnika hteo da kaže, da će đače—samouče sačuvati veru, zakon i narodnost. U pateničkom našem narodu očuvali su luču prosvete bezimeni guslar—pesnik i đače—samouče. Oni su za doba robovanja bili ono što je posle rata »Neznani Junak« čijem se svetlom grobu na Avali više Beograda viđeniji posetioci iz celog sveta klanjaju i polažu na njega venac slave. I dva naša velikana, koji su slavu našega naroda proneli širom bela sveta, — Vuk Karadžić i Ivan Meštrović — počeli su učiti čitati i pisati kao starodrevni đaci—samouci. Vuk Karadžić, poznati skuplјač naših narodnih umotvorina — narodnih pesama, pripovedaka, poslovica i zagonetki — tog najdragocenijeg narodnog blaga, samoučki je naučio čitati u svome selu rođenja, pre nego je krenuo u svet i otpočeo svoj skuplјački rad, reformu pravopisa i uzimanje živog narodnog govora za književni jezik. O svome samoučkom učenju veli jednom savremeniku s kojim je pohodio Tršić u Jadru 1855. g. Idući Vuk na jednom mestu zaustavi konja i stane pričati saputnicima: »Ovdje sam čuvao koze, pa dok one planduju, ja pazim da vidim kakvog putnika varošanina, ili popa, ili kaluđera, i čim spazim koga u plavim čakširama strčim na put, prilazio bi mu, skinuo kapu, polјubio u ruku i otvorivši Bukvar zapitao: »molim te majstore (ako je bio trgovac), ili popo (ako je bio pop) ili duhovniče (ako je bio kaluđer) pokaži mi to i to slovo. Po tom bi polјubio ruku, rekao hvala, a ja bih poslije tuvio i mučio se. Dešavalo se, naročito s trgovcima, da bi mi odgovorili: »Bogme, sinko, ne znam ni ja!« Kao dečko od 15—16 g. poznat je bio kao najčuveniji čovek u tome kraju. I nije ni čudo, jer je on mogao za svaki evropski novac, čim ga vidi, kazati kad je kovan, znao je kad koji praznik pada preko godine, a mogao je ne samo napisati nego i pročitati kakvo hoćeš pismo. Zato je bio cenjen i uvaživan mimo svoje godine; ženske su ga lјubile u ruku kao pravog kakvog kmeta; na svadbama i slavama njemu je bilo mesto u vrh sofre, pored popa; na seoske zborove njega su zvali mesto oca mu; pa i sam spahija tršićki, Sulejman-beg Alajbegović, dolazeći svake godine iz Hercegovine da kupi trećinu, uzimao ga je k sebi kao pisara, i za znak uvaženja posađivao ga sa sobom za sofru. (Ljub. Stojanović: Život i rad Vuka Stef. Karadžića str. 3., 4. i 5.). Po Vukovoj pesmarici samoučki je najpre učilo sričući dalmatinsko čobanče, sada već slavni vajar Ivan Meštrović. Od drveta je izradio model Kosovskog Vidovdanskog Hrama i sve kosovske junake u kamenu i drvetu težeći da izrazi na taj način ono što je dao guslar—pesnik, a sabrao besmrtnih, Vuk, da može kosovsku epopeju da razume i strani svet. Istorija roda Karadžići—Divlјani. Potrebno je opširnije pozabaviti se njihovim poreklom i razgranjavanjem i gde su im se odive poudale, jer one imaju i naročite zasluge za širenje pismenosti. Oni stanuju u opštini Zijamet Crna Rijeka pod Jahorinom planinom, srez sarajevski. Pod najvišim vrhom gole Jahorine koji se zove Vrh Košuta iznad planinskog potoka Gukavca, koji goni mlinove, grupa je kuća Divlјana. Jedna je kuća izdvojena u zaseoku koji se zove Kacelјa. Divlјani su ogranak bratstza Karadžića, od koga je i Vuk, iz istog sela Petnjice, odakle se i deda Vukov odselio u Jadar na Drini u Srbiji. Posle predka Vukovog krenuo je i predak Divlјana, po imenu Ivan, u Bosnu i zaustavio se pod Jahorinom. Divlјani su, vele, prozvani zbog toga što im je predak pri begstvu učinio tako smeo i drzak podvig, da su svi rekli: »To je samo „divlјina" mogla da uradi!« Po drugima prozvani su Divlјani zbog divskog rasta njihovog predka. Biće svakako da su se više zvali Divlјani što je prezime Karadžići bilo Turcima podozrivo. Ivanov sin Simo imao je sinove: Simu, Peru, Iliju i Duku i dve kćeri: Stoju, udanu u Kovačeviće na Glasincu i Joku za Bjelicu— Savića u Jabuci kod Foče. Obe ove odive izučile su ukućane gde su se poudale i čitati i pisati. Simu su zvali Mirom. Imao je četiri sina: Đoku, Jovu, Lazu i Đuru i kćeri: Anu, udanu u Jabuci za Vukadine; Maru u Jabuci u Simoviće i Petru, udanu u rod Skakavac u Jabuci, čijeg su sina Jovu obesili Austrijanci 1914. g. — Đoko ima sinove: Đorđu, Kostu i Obrena, koji su sada u jednoj kući i kćeri: Maru, udanu u Vukadine u Srednjem i Ilinku, udanu u Blagoje u Dreževu. — Jovo ima sina Jovu i kćeri Soku, udatu za Jovu Božovića, koji je saselio u Sarajevo, i Janju, udatu u Tupaje. Soka Božovića drži han na Varoši u Sarajevu. — Lazin je sin Lazo i kćer Jelka, udata u Kerlite u Zijamet Crnoj Rijeci. — Đuro je umro neoženjen. Pero je umro 1900. g. u 77. g. Zvali su ga Vukan zbog toga što je bio učevan kao njihov bratstvenik Vuk Karadžić. Sinovi su mu: Risto i Krsto i kćeri: Anđa koja je otišla u Mastile u Jabuci; Petra, udata u Simoviće u Jabuci i Joka u Kreštalice u Milјevićima kod Sarajeva. — Krstovi su sinovi: Vaso, koji je kao dobrovolјac pao na Solunskom Frontu, a sin mu Danilo u trećem razredu gimnazije u Sarajevu. Drugi sin Krstov saseli se u selo Ivanići kod Sarajeva da je bliže školama. Krstova kći Vida udala se u Obućine u Zabojci. Ristov je sin Nikola istaknuti javni radnik za austrijske okupacije u Bosni, a po Oslobođenju narodni poslanik u Ustavotvornoj Skupštini. Ristova kći Stoja udala se u Ždrale u Trebeviću. Nikolini su sinovi: Aleksa, koji je umro prvih dana Oslobođenja od španske groznice, i Ranko i Miloš. Ilija ima sinove: Mićana, sada starca od 70 g., i Milana i kćeri: Vasiliju, udatu u Međe u Zijamet Crnoj Rijeci; Janju u Anđiće u istom selu i Stoju u Moćeviće u Presječici. — Mićanovi su sinovi: Đorđo i Dušan i kćeri: Marica, udata u Anđiće u Zijamet Crnoj Rijeci; Rosa u Regoje u Dobrom Polјu; Joka u Šilјe u Hrasnici; Tomanija u Saviće u Jabuci i Stana u Vukadine u Prači. Lukin je sin Gavro, a prozvan Vuk, Vule s istog onog razloga zbog čega su Vukovi roditelјi dali Vuku ime, jer im se nije dalo u muškoj deci. Lukine kćeri: Savka, udata u Draške u Jabuci i Milica u Krstoviće u Ruđicama. Vulov je sin Ilija. Od Karadžića — Divlјana su Granići u Trebeviću. Prvi pismeni pretci u r o du. Prvi pismeni pretci u rodu Divlјana-Karadžića jesu braća Petar i Ilija. Petra su zvali zbog njegove lјubavi knjizi Vukanom pomišlјajući na Vuka Karadžića. Vukan je od 12 g. naučio čitati i pisati, a bilo mu je 77 g. kad je umro 1900. g. To je moralo biti pre 90 g. negde 1835. do 1840 g. Ostala jedna popadija udovica sa jednim muškim detetom koje je znalo čitati i pisati. Kako je bila samohrana primi ih oboje otac Vukanov i Ilijin sevapa radi. Ne znaju ni kako se zvao pop te popadije, ni ime njenog sina, koji je bio prvi učitelј na tom vilinom igralištu pod Jahorinom planinom gde su kao čobančići kod ovaca imali svoju čobansku školu. Težnja pismenosti im je u rodu i doneli su je sa Drobnjaka ispod Durmitora. I Vukov rođak, Jevto Savić-Čotrić u Jadru bio je pismen. Naselјe Divlјana-Karadžića, Zijamet Crna Rijeka udalјena je od Sarajeva 8 sati na konju. Kad su god slazili u Sarajevo tražili su poznanstvo sa lјudima od knjige. A tada su bili u Sarajevu učitelјi poznati skuplјač narodnog blaga, Bogolјub Petranović i docniji vladika sarajevski Sava Kosanović. Oni su često zaustavlјali braću Vukana i Iliju da po više dana ostanu u Sarajevu, zvali ih na sela i po cele noći su pevali uz gusle. Spahija njihov, Suna ef. Sokolović, često im je puta prigovarao što su često kod Petranovića i Kosanovića, jer mu kao njihovom agi drugi Turci prebacuju, što se njegovi kmeti druže s lјudima, koji održavaju veze sa Srbijom i Rusijom. Petranović je zabeležio od Ilije množinu narodnih pesama u svojoj zbirci pa i onu najdužu o boju kosovskom : »Propast Carstva Srpskog«. Po uvodu te pesme zaklјučivao je prikazivač Petranovaćeve zbirke, Vatroslav Jagić, da se morao kazivač pesme Ilija družiti sa inteligencijom, poznavati istoriju, jer to je uneo u uvod te pesme o Kosovu. Iza Okupacije Petranović je pobegao u Srbiju. Vukan i Ilija i dalјe su se upoznavali sa lјudima od knjige. Tako se Ilija upoznao sa književnikom Ivanom Vasinim Popovićem, koji je bio urednik »Sarajevskog Lista«. Po smrti Ilijinoj posvetio mu je ceo članak u »Nadi« 1895. god. pod naslovom: »Neznan apostol«. Interesantno je njihovo poznanstvo. Molio je Popovića da mu otštampa tropar Sv. Nikoli, da to podeli kršnjacima. Poznavali su se sa Ivanom Popovićem i sin Ilijin Milan i Vukanov unuk Nikola. Naročito je svraćao pažnju unuk Vukanov Nikola. Kod njega se ogleda urođena bistrina, zdravo shvatanje i načitanost. Sarađivao je pre rata u »Srpskoj Riječi«. Čak je i jedan uvodnik izašao pod njegovim potpisom, pa se za njega zainteresovao — tako se tada govorilo — i jedan Masarik. Za rata ga je Austrija internirala u Arad. Po Oslobođenju zahuktao se u Bosni agrarni pokret zbog njenih posebnih agrarnih prilika. Nikola je bio jedan od vođa toga pokreta. Izabran je za narodnog poslanika u Ustavo-tvornoj Skupštini. Kod glasanja izdvojio se sa drugom Markom Gakovićem, jer su glasali za ustav. Svoj istup objasnili su deklaracijom. Obrazovao se Samostalni Selјački Klub i Nikola je izabran za predsednika toga kluba. Sada povučeno živi u svome selu. Sin Ilijin Mićan, sada već starac od 70 g., sklon je da spevava pesme i opevava događaje. Tako je za Balkanskog Rata opevao srpske pobede. Posle Oslobođenja tu je pesmu u nekoliko preinačio i izmenio u kojoj izražava i želјu i nadu da Kralј Aleksandar uđe u Carigrad. To je svakako urođena sklonost Karadžića za pesmu. Vuk je naveo da je njegov otac Stevan zapamtio pesmu o Kosovu od svog oca Joksima i brata Tome koji su ne samo mnoštvo pesama znali i rado ih pevali i kazivali, nego i sami pesme spevavali. Sin Mićanov Đorđo, a unuk Ilije, kazivača pesme »Propast Carstva Srpskog«, zna dobro uz gusle. Odive Divlјanuše-Karadžićke šire pismenost. Gotovo sve ženske u rodu izuče čitati, a mnoge i pisati. Zovu ih Divlјanuše, a često s ponosom Karadžićke. Udavale su se u rodove po Glasincu, oko Foče i Trebevića. U rodove gde su se poudale izučile su čitati i pisati najpre deverove, čak i svoje đuvegije pa i ostalu kućnu čelјad. Devojci Divlјanuši-Karadžićki, kad se udaje, označe na svakom svatovskom daru cedulјom za koga je dar. Na svadbi se iznesu darovi, ćajo koji prikazuje darove, podnosi mladi a ona čita ćaji za: svekra, svekrvu, đuvegiju, deverove, kuma, starog svata i ćajo telali. I danas se to priča na Glasincu, a tada se na daleko glasilo i pričalo, jer na celoj svadbi tada niko nije znao ni čitati, ni pisati. U ovo skoro 100 god. kako se u ovom ogranku bratstva Karadžića gaji pismenost jedini je Danilo, sin Vasov, u trećem razredu gimnazije. Interesantno je da ih je više školovanih od njihovih odiva nego od muškog matičnog stabla. Unuci su od Karadžićka-Divlјanuša odiva: sreski poglavar Milivoj Kovačević sa Glasinca i njegov brat Milan, ekonom u Hotel Evropi u Sarajevu, a od Savića u Jabuci policajni činovnik Stjepan Savić. Prvi je od Karadžićke-Divlјanuše sagimnazijskom maturom Andrija Božović, sin Jove i Soke, sada oficir naše vojske. Kći Jove i Soke, Milka, udana za poručnika Nikolića, ima svoj ovlašteni zavod kroja i šivenja. Ponos je svoga roda što je dobila patent na »Postupak za veštačko krojenje« od 7. novembra 1925. Br. 3790. i osposobila je do sada oko 300 učenica za to krojenje. Sin Divlјanuše-Karadžićke, Vukašin Anđić, dobio je na utakmici guslara u Alipašinu Mostu jednu od nagrada. Na to je jedan od Crnogoraca dobacio: »Vidi se da ga je Karadžićka rodila!« Čobanska škola. I ako se za planinu, pod koju su naselјeni Divlјani, ogranak bratstva Karadžića, i sada peva: »Kolika je Jahorina planina, Siv je soko preletiti nemože!« ipak je na njenim livadama tu na igralištu, gde vile kolo vode, postojala skoro 100 g. čobanska škola. Prvi su učitelјi te škole bili ono popovsko siroče, koje se samohrano sa majkom pribilo kod Divlјana, a posle braća Vukan i Ilija. Na Jahorinskim Omjetinama boravili su sa ovcama čobani: Kovači od Žešče, Marići sa Glasinca, Ivanovići od Trnova, Govedarice od Mrežice, Simovići i Ćosovići od Jabuke. Čuvajući ovce sa malim Divlјanima učili su od njih čitati i pisati. Često su ih preslušavali i dalјe upućivali dva »najčuvenija književnika« braća Vukan i Ilija, kako su tada za njih govorili. Težnja za školom. Iza Omerpaše, kad je nastala kolika tolika bezbednost u Bosni, javlјa se težnja za školom i prosvetom naročito za vezirovanja valije bosanskog Topal Osmanpaše. Otvaraju se škole u varošima i većim selima i širi se pismenost. Kako se širilo u Pounju Bosanske Krajine izašao je članak u kalendaru »Prosveta« za 1925. g. Planinska sela od nekoliko kuća nisu mogla izdržavati učitelјa, nego su samoučki učili, pa i Zijamet Crna Rijeka. Ona ni danas nema osnovne škole i velike napore čini Nikola da se podigne osnovna škola. Tolika je težnja za školom da je Lazar, sin Krstov, saselio u selo Ivanići (opština Butmir) 1 sat peške od Sarajeva da može decu školovati. Odatle mu deca idu u školu. Milka, kći mu već je u četvrtom razredu Građanske Devojačke Škole sa želјom da se školuje za učitelјicu. To bi bila prva učitelјica iz toga roda. Kako je zimi teško ići deci u školu Lazar je uzeo kavanu u Tatića Hanu na Varoši u Sarajevu. On peče kavu a djeca mu zimi noćivaju i pohađaju škole. Žrtva težnje pismenosti. U danima Oslobođenja došavši iz vojske umrije Nikolin sin Aleksa. Osta mu mlada lepa udovica Joka i kćer Krista od 2 meseca. Joka je od roda Regoja sa Dobrog Polјa starinom od bratstva Višnjića sa Hercegovine od koga je i slavni guslar Filip Višnjić. I ako Joku prose mnogi prosioci ipak se zarekla svekru Nikoli da se neće nikad udavati, ako svekar dade reč da će malu dati u školu i da je školuje za učitelјicu. Svekar svečano obeća. Kad je narasla za škole dade je deda Nikola u Sarajevo Lazaru da ide u školu. Ni godinu nije navršila pokosi je šarlah. Sahranjena je na pravoslavnom Novom Groblјu u Sarajevu i podigli su joj lep spomenik sa slikom. Pisca ovih redaka kad je bio na slavi Karadžića-Divlјana, o Đurđevdanu 1927., probudilo je u zoru pre sunčanog rađanja kukanje ojađene majke, jer se o slavi ukućani sećaju umrlih predaka i čine im pomen. Naricala je glasom, kako se uz gusle jeca, spominjući kako je lanjske godiie čitala slavu dedi i bila predmet opšte pažnje i udivlјenja među slavskim zvanicama.

Arhivi štampe
Historijski arhiv štampe

Besplatne digitalizirane verzije najranije štampe u BiH.

Savremena štampa

Stotine hiljada tekstova iz najznačajnijih publikacija iz BiH i regiona od 2003. do danas.

Istraživanja i analize

Online arhiv istraživanja i analiza nevladinih organizacija iz jugoistočne Europe.

Pretplata

Za pristup cijelim tekstovima i dokumentima pohranjenim u INFOBIRO digitalnoj arhivi, potrebno je da imate pretplatu za korištenje usluga arhiva. Kako se pretplatiti možete pogledati ovdje