Buđenje na samoj portugalskoj granici. Čudno buđenje radošću, svežinom i zelenilom, liči na jutra iz detinjstva kad nas je budio južni vetar i huk vode i snega koji se topi od miline. Španija je za nama kao nešto sanjano i teško. Portugal (opet talas sećanja odnekud iz najdalјeg detinjstva u kom je ime te zemlјe vezano za oblik i ukus pomoranče), Portugal otvara zelenu kapiju kao za prazničko jutro. Pogranična stanica i neke vile. Prvi i slabi primeri portugalske arhitekture koja se pri vrhovima rascvetava u nezdrave oblike tropskog cveta, sa tipičnim keramikama koja će nas pratiti s kraja na kraj zemlјe. Slaba kafa, topla mineralna voda, nesporazumi kod plaćanja i menjanja novca. Ali neobično mirni i učtivi carinski činovnici koji navuku bele rukavice dok vrše pregled putničkog prtlјaga. Počinje talasasta ravnica sa pastelskim bledim zelenilom. Zemlјa izgleda mršava, površno obrađena. Počinju da privlače pažnju drveta koja se nižu uz prugu i konačno pretvaraju u čitave šume, retke i prostrane. Ta drveta liče iz daleka na masline, ali su znatno veća. Stablo im je u celini ili delimično prevučeno nekom crvenom zemlјom. To je cortica, drvo sa koga se dobiva pluto. Kad stablo poodraste, guli mu se jedan deo kore a ogulјeni deo premaže se crvenom zemlјom. Do godine se guli onaj drugi, pošteđeni deo, dok drvo ne baci na se novu koru koja se opet guli na isti način. Satima prolazimo kroz jednolične šume ovih drveta koja lјudi strigu kao ovce. Oko podne, oseća se vrućina. Sve češće bivaju vile uz prugu. Ispod luka jednog visokog akvedukta, ukaza se modra ploča mora. Lisabon. Nemirna varoš na vulkanskom tlu. Nigde na svetu nisu lјudi mirniji i učtiviji kad govorite s njima pojedinačno, a svi ti mirni i učtivi lјudi zajedno stvaraju nepodnosivu buku od koje ne možete da spavate. Lisabonski đaci nose neke staromodne ali ukusne pelerine. Bez ovratnika, pripijene uz ramena i dugačke do zemlјe, one su mnogo lepše nego poznata španska kapa. Ta originalna nošnja daje mladićima sasvim nesavremen ali neobično simpatičan izgled, i podseća na romantiku i opevani čar đakovanja iz Brankovih vremena. Gledajući te đake kako prolaze, osamljeni ili u grupama, pevajući tiho, obično gologlavi, mrke masti, sa zamišlјenim izrazom na licu, koji daju nemir i tuga tih godina, čoveku se čini da je to Mladost sama što prolazi, a nit je mogućno zaustaviti je ni sporazumeti se s njom. Ko rano rani biće u Lisabonu nagrađen jedinstvenim prizorom: ribarske žene koje nose ribu, u širokim pletenim korpama sa pristaništa u varoš. Savršena ravnoteža njihovih tela i tereta koji nose, nasmejano lice, raspevana usta daju toj povorci žena koje rade izgled ne neke nužde i rabote nego nečeg bahantskog i svečanog. U grupama, one ćeretaju putem i nose svoj teret na glavi kao neki ukras, i podržavaju ga grudima, kukovima i bosim preplanulim nogama. Jedna je išla osamlјena — ko zna kakva je njena muka — i pevala, sredinom ulice, zaneseno. Pratio sam je dugo očima. Od pesme sam razabrao samo dve reči iz refrena i zapretao ih kao čobanin vatru, od straha da ih ne zaboravim. I sad čuvam te dve reči. I kad god ih izazovem u sećanju, kao da sastavim suprotne krajeve električne žice, plane u meni melodija tuđe zemlјe, leta, mora i prostog veselјa. Ali nije Lisabon ono što čini u mom sećanju ovu prazničku zemlјu onim što jeste. Na dvadesetak kilometara od prestolnice, leđima prislonjena uz mrke bregove, a licem okrenuta ka ravnini koja završava morem, stoji mala varošica, selo gotovo, Cintra, sa bivšim kralјevskim dvorcem i kastelom Penja, koji po svom položaju prevazilaze lepotu svega što se može izmisliti i ispričati. Kralјa više nema odavno. Pokazuju vam dvorac sa preostalim nameštajem; malo dvorište sa šedrvanom i klupom na kojoj je Kamoenš čitao svoje stihove kralјu Sebastijanu, a svaki prozor, svaka terasa otvara pred vama, pod novim uglom, jedinstven vidik od dvadeset kilometara zelene ravnice porublјene neodređenom prugom mora koje blešti i izgleda, u dalјini, kruto i nepomično kao da je De piedra, de metal, de cosa dura (Od kamena, od metala, od krute tvari), kao duša Kamoenšove nimfe. Pred dvorom trg sa česmom, opkolјen kućama i baštama. Mali hotel, čist i prijatan. Jedan od onih hotela u kojima se vrata na sobama ne zaklјučavaju, u kojima se svako oseća već prvog dana kao kod kuće. Terasa sva u zelenilu. Drveta po strmim obroncima brega, po ulicama, između kuća; sa svih terasa i samih zidova rastu drveta, vitka, bujna, uvek zelena. Na trgu romoni voda. Turci su govorili za najlepšu pokrajinu svoga velikog carstva: »Savršena zemlјa. Gde zakopaš poteče pitka voda. I gde padne seme tu nikne drvo.« Ovo je takva zemlјa. Na trgu ispod terase, mršave devojčice prodaju neke kolače. Svladajte odvratnost od onoga što se prodaje na ulici i kušajte te kolače koji se zovu kežada. Pažlјivo umotani u dvostruku hartiju, oni su čisti, ukusni i kao dobra poezija: slatki su a nisu otužni. Sa nevidlјivog tornja iskucavaju neki sati. Najlepša popodnevna muzika za putnikove uši. Nјihov zvuk je tko prijatan da slušajući ih zaboravite da ih brojite. Srećni ste i mirni: u Portugalu ste. Pred vratima čekaju kola koje će vas odvesti iz njega.