Pabirci tragom jedne knjige 1) I. Milan Hadži Vuković mi je, pošto knjiga pod navedenim napisom beše već gotova, poslao nekoliko podataka o ustanku g. 1882. (str. 71—78 citiranog dela), dobivenih od čestitog Huseinbega Čengića-Zulfikarapašića koji je učestvovao u tome pokretu. Huseinbeg smatra Đoka Radovića i Salku Fortu glavnim pokretačima toga ustanka, cilj ustanku oslobođenje od Austrije i autonomija Bosne i Hercegovine, a način borbe što duže četovanje dok se ne izdejstvuje intervencija velikih sila, potpisnica Berlinskog Ugovora. U Fočanskom je srezu pokret započeo u jesen 1881. kada je komandant mesta, oberstlajtnant Frojndl, pozvao starešine sela da im saopšti naređenje o novačenju. U ime sviju opština su mu pristupili Luka Elez i Ramo Đemo i dali odgovor da narod ne da momke u soldate iz razloga što ova zemlja nije Ćesarova, već je samo, i to na kratko vreme, okupirana. Posle tih reči komandant je naredio da se ta dva narodna predstavnika zatvore, što je i učinjeno. Na to se čaršija slegla i ućumat opsednula zahtevajući da se zatvoreni oslobode, pa joj nije mogla otpor dati ni vojska koja je bila u pomoć pozvana, te su hapšenici ubrzo pušteni. Huseinbega je bila zapala uloga da digne Glasinac, Vlasenicu i Srebrenicu, kuda je i otišao bio sa pismom Đoka Radovića narodu onoga kraja. On se seća završnih reči toga pisma koje su glasile: »Ustajte da oružanom rukom izagnamo lutorana koji nam je zemlju opoganio«. Huseinbeg je održao sastanke sa viđenim ljudima obeju vera u onim predelima i dobro mu je u sećanju ostao sastanak u zadružnoj kući sveštenika Golića, na kojem je uglavljeno da se u pomenuti kraj upute tri čete po 50 ljudi kao kvasac ustanku, što je i izvršeno. Čete su iz Drine krenule sve tri zajedno, ali ih je jak odred austriske vojske dočekao na Orahovicama, blizu međe sreza rogatičkog, naneo im teške gubitke i bacio ih natrag. Pored mnogih gubitaka je i harambaša jedne čete dopanuo teških rana. To je uzrok bio što se ustanak nije motao raširiti severno od Prače. Za vreme ustanka su četnici često puta zarobljavali žandare i vojnike, ali im nisu nikakva kvara nanosili sve dok Austrijanci u jednom sukobu na reci Sutjesci ne zarobiše sedam ustanika, pa ih na Suvodnju u Foči postreljaše: tri Ožegovića, Draga Pecarića, a trojici su imena zaboravljena. Otada nisu ni ustaši imali zarobljenika. Glave Stojana Kovačevića iz Gacka, Petra Tošića od Pljevalja i Draga Ćosovića od Foče bile su ucenjene po 150 dukata. II. »A našeg izdavača Narodnu Odbranu, veli urednik N a p o r a, pozivamo da preko srezova pokupi sva imena onih koji su u Bosni i Hercegovini za vreme Rata pobijeni sudom ili bez suda, te da ta imena izda u znak pieteta«. (Cit. delo, str. 396). Povodom toga mi ovde iznosimo 115 imena streljanih i povešanih iz sreza Fočanskog za vreme od 1914.—1916., prema podacima pok. protojereja Milana Kujundžića: 9. avgusta 1914. na drinskom mostu, na Brodu kod Foče kao talac pogibe od bajoneta Đorđe Hadži Vuković iz Foče. S njim su streljani i bajonetom izranjeni Milan Hadži Vuković i pop Vasilije Kandić, ali su živi ostali. 10. avgusta 1914. na drinskom mostu u Foči streljani su taoci iz Foče: prota Josif Kočović, pop Vladimir Popović i Niko Hadži Vuković. U avgustu 1914. na Bakiću je od bajoneta poginuo Đorđe Radović iz Biokova. 2. septembra 1914. na vojnom groblju u Foči su streljani: Iz Rijeke Vidoje Nešković, dva Đukića (Jovan i Mihailo), dva Radovića (Janko i Marko) i dva Todorovića (Mitar i Marko); iz Vjernovića Mitar Radović, iz Velenića tri Bodiroge (Simo, Vujica i Milovan) i dva Arsenića (Živko i Trivun); iz Mirića Risto Kunarac, Luka Marković i četiri Jolovića (Šćepan, Todor, Gligor i Marinko). 6. septembra 1914. na Šukovcu kod Foče streljani su: Iz Meštrevca Mijat Sarić, Ilija Stevanović i dva Radovića (Ilija i Marinko); sa Ječmišta Marko Stevanović i šesg Radovića (Milovan, Mitar, Savo, Krsto, Obrad i Andrija);. iz Velenića Sava Živanović, Lazar Obrenić, Živan Bajilović i tri Davidovića (Jovan, Mitar i Vidak); s Koljena Sava Topalović; s Orašja Ivan Nišić; iz Rajkovića Neđeljko Živanović i Risto Vrećo; s Krne Jele Savo Radović, Joko Krstonijević, dva Jolovića (Vuk i Vukadin) i četiri Jevtovića (Jovan, Perko, Vidak i Milojica); iz Rijeke Toma Lečić; iz Radonjića Lazar Nogović, Cvijan Krsmanović i tri Popovića (Milovan, Obrad i Vidak); iz Suhog polja Pavle Krivak; iz Borovnika Milutin Matić; iz Zavajita Mile Matović i dva Kalajdžića (Lazar i Mihailo); iz Fališa Mile Vrećo i dva Matovića (Golub i Gavrilo); iz Pjelovaca Milovan Matović i dva Pijana (Marko i Nikola), iz Mirića Neđeljko Markonjić, Vukola Sekulović, Petar Tešović, dva Damjanovića (Živan i Pero) i dva Kunarca (Joko i Mirko). U jesen 1914. streljan je na Dobrom polju Gligor Lalović iz Vlaholja; na Orahovcima poginuše dva Kujundžića, oba Nikole, iz Lilata; na Miljevini Ilija Drakul s Jelašaca; Mato Stojanović iz Štovića i tri Trivuna (Vojin, Aćim i Staniša) s Lokava); u Govzi su streljani iz Sijerče četiri Tepavčevića (Krsto, Milan, Jovo i Stevan), pet Vučetića (Tomo, Stepan, Aleksa, Duško i Neđeljko) i trinaest Eleza (Mihailo, dva Pera, dva Ilije, Đorđe, Panto, Andrija, Risto, Petar, Arsen, Vaso i Spasoje). U Sarajevu su obešeni: 24. septembra 1914.: Nikola Simović i Jovo Skakavac iz Podgrađa. 21.februara 1916. Aćim Bjelogrlić iz Obradovića. 5. septembra 1916. Andrija Ćuskić s Čelebića. 31. oktobra 1916. Pavle Vujičić iz Vojinovića. Od pogubljenih je bilo: 3 po 70 godina, 7 od 60—69 godina, 14 od 50—59 godina 24 od 40—49 godina 26 od 30—39 27 od 20—29 7 od 19 2 od 18 2 od 17 2 od 16 1 od 15. „ Iz 9 porodica su bila po 2 člana. Iz 8 porodica su bila po 3 člana. Iz 3 porodice su bila po 4 člana. Iz 1 porodice je bilo po 5 članova. Iz 1 porodice je bilo po 6 članova. Iz 1 porodice je bilo po 13 članova. Iz nekih porodica su pogubljena po tri pokoljenja; ded,. sin i unuk, a iz mnogih po dva i tri brata rođena. III. Uredniku knjige, Peru Slijepčeviću, kazivao je pok. Dr.. Vlada Andrić, branitelj veleizdajnika u banjalučkom procesu, kako ga je Jovan Mitrović, težak iz Japaga, srez vlasenički, molio neka udesi da on na vešalima zameni koga intelektualca, a meni je poznat i ovaj slučaj: Dimšo Đokanović iz Vlasenica beše jedan između 16-torice na smrt osuđenih. U delovodnom protokolu pograničnog kapetana, Koste Todorovića, na mnogo mesta je bio zabeležen Dimšo, te je Đokanović, zbog toga i osuđen na vešala. Ali taj Dimšo nije bio vazda Dimšo Đokanović, već i jedan intelektualac istog imena u Zvorniku. Đokanović je to vrlo dobro znao, kao i mnogi drugi optuženi, ali nije hteo da čini nikakvu upotrebu od toga, a mogao je da je hteo, i pored njega bi tada na optuženičku klupu došao i taj intelektualac, pa bi on mesto Đokanovića bio na smrt osuđen. Posle osude Okružnog i potvrde Vrhovnog suda nam je Đokanović rekao ovo: »Sve što ja mogu da dam za našu misao, to je ova na ramenu glava, i daću je samo da zamenim jednog intelektualca, od kojega će Otadžbina za dugo koristi imati«. IV. »Ta silna solidarnost ulevala je najzad neprijatelju strah i zabunu«, (Cit. delo 232). Godina 1914. i 1915. Upravni odbor Srpske narodne banke u Sarajevu sačinjavali su direktor Božičković i pok. Simo Prnjatović, pa ne beše nikog drugog da menice ispotpisuje u cilju reeskontovanja kod filijale Austrougarske banke, čiji direktor je dobro znao da će Srpska narodna banka morati da likvidira ako menice ne budu potpisane, a to je on i želeo. Kad je Božičković pok. Simu referisao o teškoj situaciji i kao jedini spas banke video u potpisu njegovu, pok. Simo, posle izvesnog ćutanja, zagrnuo rukav svoga koporana, uzeo pero i sve menice potpisao sa prethodnim rečima: »Kad cio srpski narod strada i propada neka propadne i Simo Prnjatović«, a u Sima je imalo šta da propadne, jer on bejaše imućan čovek. V. »To je bilo i posle direktiva Rata, da se temeljito raščisti teren na jugu Monarhije, da se odstrane prepreke prodiranju germanskom nja Balkan, a Bosna da se napravi jednom novom bazom toga prodiranja. Ukloniti otporne elemente, naseliti na njihova mesta koloniste iz Monarhije«. (Cit. delo, 220.). Čime su se Nemci zanosili pokazuju nam ovi podaci koje sam čuo iz usta verodostojnih ljudi: Kad je Viljem II. posle katastrofe Srbije i Crne Gore posetio Beograd na Bogojavljenje 1916. na povratku se u Zemunu zadržao, gde je svita njegova pričala tada šta će biti na svršetku rata kad se bude diktirao nemački mir. Onda će se, govorahu Nemci, sabrati sve raspoložive lađe u Jadransko more i Solunski zaliv, pa će se na njima ceo srpski narod južno od Save i Dunava Preseliti u Nemačku Istočnu Afriku, a upražnjena mesta će zaposesti koloniste iz Austrije i Germanije. Sem toga, Nemci su nameravali da plan o raseljavanju Srba protegnu i na Srbe severno od Save i Dunava osnivanjem Južnonemačke hipotekarne banke koja bi Srbe u Vojvodini i Hrvatskoj prisilnim otkupom lišila imanja, pa bi ih onda kao beskućnike preselili u Finsku, a Mađari su bili već skovali plan da Ugarskoj prisajedine Slavoniju, Bosnu i Dalmaciju. Da su, kojom nesrećom, Centralne vlasti u Svetskome ratu pobedile, Južni bi Sloveni doživeli udes Polapskih Slovena, ali ni Bugare, Grke i Arbanase ne bi čekala zavidna budućnost. Subotica, 20. jula 1933. ) Narod Bosne i Hercegovine za oslobođenje i ujedinjenje. Obradio Pera Slijepčević, Sarajevo 1929.