U molitvi Gospodnjoj Oče naš spomenuto je na vanredan način, u nekoliko rečenica, sve ono čega čovek treba da se seti u času smirenja, kada iz obične svoje prirode prelazi u duh. Ta molitva je tihi pregled životnih nuždi i smetnji, dugova i greha; ujedno tiho osećanje zebnje pred mogućnim nesrećama i smrću; i težnja za spasenjem. Ipak nam ponekad dođe misao da dodamo nešto tamo gde čovek moli od Boga darove, i tamo gde čovek moli otklanjanje zla i opasnosti. Dođe nam da pored hleba zamolimo da nam se sačuva razum. I dođe nam da naročito molimo da nas mimoiđe gnjev. Možda te dopune nisu na mestu. Možda nije dovolјno skrušen onaj koji ni u molitvi nije zadovolјan samo sa korom hleba. I možda je zala i opasnosti u čoveku i oko čoveka toliko, da se za odbranu od njih ne može moliti drukčije do opštim rečima: „i ne vovedi nas vo iskušenije, no izbavi nas ot lukavago". Možda. Ali to ne smeta da se dodirne u nekoliko reči ono što je u nama ne đavo lukavi nego đavo bezumni. Crkva ubraja gnjev u smrtne grehe. Retko što je nađeno, rečeno i klasifikovano tačnije. Jer je gnjev ono što je afekt u afektu, porok u poroku, ono što je zapravo otrov i zlo u lјubomori, zavisti, i t. d. Sva ta stanja počinju u čoveku sa mukom i grižom, a završuju sa potrebom osvete, ali od potrebe za nasilјem do nasilјa, ima praznina koju potire gnjev. Kad se ta stanja oslože s navalom gnjeva, onda čovek više nije ni lјubomoran, ni zavidlјiv, ni gramzlјiv nego je samo gnjevan. Najvišu svesnost čovečiju, svesnost odgovornosti, proždire, gnjev očas, kao plamen perce. U toliko je strašniji gnjev, što može da osvoji i besporočnoga. Bolestan čovek se može razgnjeviti do mržnje i osvete. Dohvata ga, na prekretnici između strplјenja ili rezignacije i gnjeva, ovo drugo: bezuman gnjev protiv drveta pred prozorom, protiv bolesnog mesta u telu, protiv bolničara. Ima strašan gnjev ambicioznog i slavolјubivog čoveka. Zamislio je da mu svet prizna nešto što sam sebi ne može priznati, i ako to ne bude, on se ponaša ludački, sveti se, izmišlјa grozne naredbe i odluke, ako mu je to u vlasti. Ali nabrajanju nema kraja. Ovi bez razlike, a mi ,,violentni Dinarci" naročito, znamo šta je to kad iz utrobe jurne nešto vruće i zamršeno, i zaguši u grklјanu reč i dogovor, i udavi u glavi razum. Čovek onda zbacuje krst koji mora i treba da nosi, i nema sposobnosti da učini mrvicu dobra koje mu je dužnost. U gnjevnome se strelica napredovanja okreće unazad, i čovek se svodi na najprimitivnije što je čovek bio: postaje nerazuman i divalј, potrebno mu je trenutno utolјenje, i on ga stvara po cenu zločina i izdajstva. Govori se ponekad, i piše, o plemenitom gnjevu. Plemenitog gnjeva nema; a i ono čemu se daje to ime, očajanje, ogorčenje, nesporazum — jesu stvari koje treba da prođu kritiku moralnih vrednosti. Valјalo bi opširnije razmisliti o onoj prekretnici na kojoj se čovek gubi u gnjevu. Na toj prekretnici ima, u većini slučajeva, isti broj razloga da čovek, sa nešto pesimizma, malo mudrosti i malo umora istraje u svojoj sudbini, ili da skoči, sav svoj razum da okrene protiv razuma i da uleti u vatru gnjeva. Vredno bi bilo potražiti onaj odlučni simptom koji znači skakanje strelice unazad, u primitivizam i divlјaštvo.