Na nekim mestima crnogorskih litica, kamen za koji se noga ili ruka hvata, popušta, beži ; čak i vrlo krupan komad klati se, okida se. Stranci kažu: to je živo kamenje. Crnogorci, naprotiv, vele : Ne idi tuda, sve je mrtav kamen! Ovaj drugi izraz je tačan, jer nije figura samo, nego iskustvo. Što je masiv, a odlomilo se, daje se kišom sapirati, i nogama i kopitima gurati, to je mrtvo. — Takvu istinu je na drugi način morao osetiti Vuk kad je video pesmu narodnu, priču, poslovicu, zakletvu, kako su razbacane, kako se krune i raspadaju, krpe i nadovezuju prema nečijoj zamisli manje ili više dobroj, često i prema ćefovima kavanskim i vašarskim. Osetio je Vuk da se tu masiv narodnog duha razbija, raskotrljava. I stao sabirati grozničavo, inspirisano; i kako je imao sem genija i sreće, sabirao je i bogato i nepogrešno. Daničić kaže: „on ih je (pesme) jedini najvjernije skupio, i najvjernije ih svetu predao". Doista je Vuk narodne tvorevine čuvao od svake laži i nadodavanja, i predao nam masiv, ceo, živ, zdrav. Nekada se guslalo samo noću. I danas je prijatno čitati junačke pesme uveče, zimi. Tama i oganj, dva su tvoračka demona, oni domamlјuju prošla vremena, život koji je zatim samo istorija i poezija. Uz gusle su pevane epske, junačke, muške pesme. Ima doduše i u tim pesmama žena, i svih vrsti, majki, sestara, lјuba; ima žena herojskih; ima čak i to da vojvoda Prijezda od Stalaća sa ženom gine, sa lјubom svojom skače u Moravu kad vidi da su Turci lagumali tle pod kulom; ali ipak, epska narodna pesma je život i borba i duh muškaraca, koji su u ona vremena bili i hranitelјi i branitelјi, i kuća i država. Ženska pesma je pevana iz punih grudi, bez mukle pratnje gusala. I ženska naša pesma sadrži mnogo, ali muška sadrži sve. Kad pročitamo jednu Vukovu zbirku samo, tako je kao da smo prošli gore i vode naših zemalјa, izučili istoriju, poznali prisno vladare i junake, čitav jedan svet, saznali na čemu stojimo, ko smo i kakvi smo. Daničić je pisao: „U narodnim umotvorinama vidite kako srce narodu kuca, kuda li mu misli polijeću". Te umotvorine, zaista, i umetnost su, naša, i spiritualna tehnika naša. Na njima se učimo da mnogi problemi ovoga života hvataju u dva sveta, i da mnogo šta treba deliti od vremenskog života. Učimo se kako treba živeti u dobru i zlu. Učimo se, veli Daničić, „šta narodu valјa besjediti. i s koje strane." I ne samo kroz književnost, što je Daničić tu imao na umu, nego i kroz školu i politiku. Šta je znao prost naš narod koji je pevao pesme? Znao je kroniku jednoga kraja, jedne čete, porodice, ili živog jednoga borca. Bolјe je to znati no išta drugo. Mala kronika i biografija, a ne velika istorija, kriju elemente čovečne, elemente umetničke. Šekspir je iz kronika i biografija naučio šta je čovek, i šta je sve čovečno. U istoriji činjenice idu linearno, strogo po koncu nanizane. Za umetnost, treba znati krivudanja, sporednosti, margine, sitnice života koje odaju naravi i karaktere, i skrivene odnose čovekove prema stvarima. Zato što to treba znati, zato su nacionalne i istoriske drame obično mrtve i kartonske. Naša narodna pesma međutim odlična je nacionalna drama, čovečna govorom i tvorom. Narod sve počovečava, ukršta tragediju sa komedijom. Radi se o životu i smrti, a narodni pesnik daje detalј : kako su Turci probili vojvodi u podrum i papučama piju vino. Tako je radio i Šekspir. Da bi Henrik Peti, junak u bigci kod Azenkura, bio od krvi i mesa, a ne freska, Šekspir nam priča o njegovoj mladosti, kad je bio mangup i ispičutura. Čim se za heroja kaže ispičutura, mi smi mislimo na Kralјevića Marka. Sasvim tačno. Marko potiskuje suvu istoriju čovečnim detalјima. On je debeo, on ima dobar apetit, on ima bezbroj ćudi i kaprisa. U Marku imamo matoro dete u hajdučiji, jer je i u hajdučiji bilo svega čovečnog. Marko sa istim čarom ispunjava svoj poziv junaka i dedaka, inadžije i pravdolјupca, turskog najamnika i srpskog osvetnika, oca sirotinjskog i velikog deteta narodnog. To jest, narodni su pesnici znali šta je to portre živoga čoveka. Tu trbuh pun ovčetine i vina, a korak dalјe pravi junački stav. Lola i protuva drumska, a ipak nešto solidno i otmeno rođeno. Kad dođe čas ozbilјni, Marko štiti pravdu kao Bog, Marko je krv i kost kralјevska, originalna. Jedan udarac, i obraz dođe na svoje mesto. Sravnjenja radi zanimlјivo je pogledati novogrčku narodnu pesmu, iz bojeva Grka protiv Turaka, koje su pesme toliko oduševlјavale istoričara Nibura i pesnika Bajrona. Zanimlјivo je malo to sravnjenje učiniti već i zato što je iz bojeva protiv Turaka, početkom XIX veka, Grčka izašla kao nezavisna hrišćanska država, a Srbija kao zavisna. U pesmi o velikom junaku Zidrosu, tekst potseća više na naše lirske pesme. Ima dialog sokola i orla, i soko veli: leteo je do pod zvezde, i tamo video da je Zidros međ mrtvima zapisan. U drugoj pesmi, tri su junaka preživela okršaj, i jedan je od njih otišao po vodu, drugi po hleb, a treći se naslonio na pušku. U našem predanju, drukčije izgledaju slične situacije. Jedini preživeli hajduk veli protivniku: „Udri, zar me i poslije ne čeka smrt". Jedna narodna zakletva kaže: „Tako mi se ne zakamenilo dijete u ženi... sjeme svako u baštini, i duh u kostima". Treba ovde obratiti pažnju na izraz i pojimanje: duh u kostima. Bolani Dojčin, polumrtav od bolјetice, moli da mu platnom stegnu kosti „od bedara do nedara", da se kosti ne razminu kad ustane. Pa ustane, kao Lazar iz grobnice, pojahuje, bori se, pobeđuje, i onda leže i umire. To je duh u kostima. Ove je u našoj narodnoj poeziji dignuto do velike duhovne lepote, pa kako ne bi i smrt. Smrt je velika tema naših narodnih pesnika, kao što je svih velikih pesnika. Smrt, taj definitivni obrazac jednoga bića, koje se zatim više ne može menjati, koje se pri umiranju poslednji put sabira u svoje krupne crte i autentičan izraz, smrt ima da ostane primer živima, i građa za kroniku i istoriju. Kod naših starih, samo se u smrti izživlјavao narodni ponos, jer je u tom ponosu bilo uvek nečeg bezgraničnog. Ponos i čast su u prostom našem čoveku i borcu bili osećanja bez granice. Nema nagrada i plata druga, do smrt dostojanstvena i ne laka. To je ujedno i religiozni uskon našeg čoveka. Mi smo tragičan narod, i zato i religiozan i dugovečan narod. Život je onda građa za istoriju i poeziju kad je pun tragedija, i građa za veliku dramu kad je pun religioznih elemenata. Samo žrtvovanje i davanje sastoje se iz čistih i čisto pozitivnih energija. Pogledajte kakav je izraz oka u čoveka, ma kojeg, kad strada i daje. Setite se mirne i svetle atmosfere u pesmi, kad hajduk priča : Od gladi sam crnu zemlјu jeo, Od žeđi sam s lista vodu pio. I zemlјe naše su tragične. Isparane, izgažene, izmučene, zemlјe siromašne. Ali ako! Pogledao je naš narod oko sebe, i video kome Bog daje bogatstvo, vlast, lak život, i video da Bog do toga troga ne drži, a drži do obraza i duše, do lika i ličnosti čovekove. I tako je onda i on, narod, svoje junake sazdavao: sve ima svoju ličnost, svoju dušu i pamet, svoju sudbinu, svoju smrt. Car Lazar, Marko, Majka Jugovića, sestra Leke kapetana, Pivlјanin Bajo, Hajduk Velјko, i tako do bezbroja junaka, boraca i slugu. I sluge su u narodnoj pesmi ličnosti. „Torbonoša k'o i harambaša". I herojska ličnost i herojska žrtva, po našoj narodnoj pesmi, ne služe u prvom redu državi i prestižu, nego služe kao svetao primer lјudski, ne bi li se život čoveka popravio. Poznato je, kada god je nedostajalo moći da se život učini bolјim i višim, junaci u našim narodnim pesmama zbunjeni su, smanjeni. I naši vladari obarali su tada pogled zemlјi, valјali glavom po grudima. Religioznost u našem narodu sudila je pravo: da ništa čovečno nije savršeno, da nema upravlјanja idealnog, da nema čoveka bez slabosti, da nema naroda najbolјeg. Žrtva i herojstvo su putevi ka savršenstvu, ali savršenstvo je u Bogu; a neprijatelј može biti bolјi od onoga ko ga je pobedio. Starina Novak ne boji se nikoga, ali se boji Boga. Marko plače što pogubi bolјega od sebe. Vojvode naše iz prvog ustanka utučene su pred slikom poniženja i propasti turske, jer je to i propast lјudi uopšte. Uostalom, i 1918, narod je naš potresen gledao katastrofu Austrije. O toj plemenitoj crti koju bi morali imati narodi, govorio je Gete jednom prilikom Ekermanu : „... patriotizam ide do jedne mere, a posle, žalost i radost za tuđ narod iste su kao i za svoj". Kako je već napomenuto, lirska narodna pesma nosi nekoliko od najtananijih naših obeležja. Epska, muška pesma nosi sva naša obeležja, sve dobro i rđavo naše rase. Šta je to rasa ? To je onaj crveni konac koji se nigde ne prekida, koji počinje od nečeg vajkadašnjeg što je vodilo nama, pa će se svršiti sa poslednjim našim u poslednjem čovečanskom. Treba čitati Tacitovu Germaniju, i videti koliko su Nemci i danas to. Treba pratiti Engleze u radu po kolonijama, i videti čime su stalni i od dejstva. Neko je lepu reč rekao o engleskom nacionalnom osećanju : „Kroz sve debele kablove engleske mornarice ide jedan tanak crveni konac, konac jakog rasnog osećanja". Mi debelih kablova nemamo, ali crven kopac imamo. On ide kroz rasnu prirodu našu i zemlјe naše. Prvo kroz Balkan, pa kroz najsavršenije oblike lјudi naših, pa kroz najsavršenije oblike uma i umetnosti naše, kroz zakonike, kroz arhitekturu, slikarstvo,najzad kroz poetsko delo jednog jedinstveno umnog i tvoračkog prostog naroda. Taj crveni konac se nije prekidao ni kad je taj narod rezignirao i robovao. Rezignacija nam nije u karakterima. To je bila zapovest iz dubina, iz rasnih nagona, iz nacionalnog opredelјenja koje je znalo za razliku između spolјašnje i unutrašnje slobode, prema tome da li čovek veruje da ima još nešto iznad ovog života, ili sumnja u to. Po narodnoj pesmi našoj, heroji naši za spolјašnje slobode bili su uvek i borci za unutrašnju slobodu, slobodu koja čezne za svetošću i lepotom. Naše nacionalno opredelenje bitno je u težnjama religioznim i estetičkim, u težnji da se oplemenjava i omoralisava ono što nije lepota i moral. Naši pretci, takozvani balkanski varvari, dokazali su čitavim jednim korpusom prostonarodne, dakle iskrene umetnosti, da su u sebi nosili antivarvarsku težnju. A u tom naporu našem neuki i učeni uporedo su išli, i idu. Ima vanredan podatak. Jedna od sjajnih godina našeg duhovnog letopisa jeste godina 1847. Pojavili se tada : Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis; Pesme Branka Radičevića; Nјegošev Gorski vijenac; Vukov prevod Novoga zavjeta. Daničić i Branko su bili školovani lјudi, Vuk i Nјegoš prosti lјudi i samouki. I, za slavu našeg prostog naroda neka bude rečeno, da je u gornjem primeru jača strana onih koji su koze pasli po Balkanu. Ti veličanstveni umovi, i koji su od reda nad prostonarodnom pesmom zaplamteli, i kroz nju našli svoj put, svedočanstvo su o pozivu naše rase. Polako, humanost ustaje u nama protiv varvarstva, religioznost protiv svega što nije onoliko slobodno koliko je duh slobodan. Dvorova nemamo iz prošlosti, ali crkvama i manastirima smo zasejani. Crkva i manastir su bili što i kuća, i vladaru i čobaninu, i pismenom i nepismenom. U našoj narodnoj pesmi, Gete je, sem poezije, cenio to, to široko humano i široko demokratsko, čemu je on kao idealu uvek težio, iako je ponekad u samom sebi nalazio prepreka. Gete je, iako kroz blede prevode, osetio dve važne funkcije naše narodne pesme, uostalom i naše rase: večiti živčani žmarac poetskog naroda, i večitu krvnu neodolјivost junačkog naroda. To dvoje čini onaj naš crveni konac. Narod je trpeo, stradao, nemao, gutao otrov, ali nije spavao. Sramota ga je bilo, kad je sramote bilo. Ustajao je, udarao, sebe ili drugoga, i obraz je dolazio na svoje mesto. Naš narod je svet koji valјda ni u grobu ne spava ni miran ni večan san. Ko će verovati da Vladika Rade u vrh Lovćena spava! To je naše duboko i ponosno nacionalno uverelјe.