Između jednoga krsta i jedne kule svetih, ulaz je svečan u Starigrad na ostrvu Hvaru, u grad pomrlih pomoraca, stogodišnjih ribara i pobožnih starih devojaka. Pri tom ulazu, šume i s desna i s leva — uz same bokove lađe — tamno zeleni četinjari, te se u starigradsku luku ulazi kao u neki fjord, klizeći pored starih ruševnih vetrenjača i malenih palata znamenitih lјudi; a onamo vas uteruje čuveni starigradski „maestral". Ulazite slobodno, jer ste čista srca i mislite dobro, a nekoć je Bogorodica — što se i sad u grubost od mora izgriženom relјefu vidi na vanjskoj strani crkvice sv. Jeronima — zatezala težak lanac, kad bi dušmanin hteo uploviti u pobožni prastari grad od sedam crkava... Tek ispod tih sedam crkava, tek ispod tih vekovnih slojeva i te bogolјubne zvonjave katoličkih zvona, nalazi se faktični Starigrad „antika Farea"; i prostire na daleko čudesni starigradski starogrčki mozaik koji je — prigodom kopanja nekog kanala na samom jednom mestu slučajno provirio i zadivio svet, ali bio brzo opet zatrpan, da ne izaziva smutnje. Nego Starigrad je i od toga mozaika mnogo mnogo stariji.... Tu — u nečijoj konobi — i još negde u Engleskoj, jedina su dva mesta na svetu, gde se sačuvaše predistorijske t. zv. „kiklopske zidine", crne gotovo u uglјen pretvorene. Niko ne bi mogao tačno znati koliko je staro ovo mesto koje je sa te svoje starosti postalo čuveno. Nedavno bio je jedan Starograđanin pretstavlјen talijanskom kralјu, te naveo svoje rodno mesto, na što se Nј. Veličanstvo obratilo Kralјici rečima : „Cittavechia e no Losina", to jest, kralј je citirao naslov knjige Don Šime Ljubića, kojom on pobija znamenitost samog današnjeg grada Hvara u usporedbi sa istorijom Starigrada, toga najstarijega grada u našoj zemlјi. Va vremja ono, sam današnji lepi i renesansni Hvar nije bio drugo nego jedan svetionik na drugoj strani ostrva, dok mu je srce bilo u Starigradu koji se od pamtiveka tako zvaše. Danas su najpopularnija pučka imena u Starigradu : Vrankovići, Ostojići, Bogdanovići, Radovani, Markovići, Bojanići, Miloši, Atanaskovići, Ilijići i t. d..., — ali se ne pamti epoha kad li ovi Srbi ovamo dođoše... Oni su svi bili brodovlasnici i pomorci vekovima; oni su danas trgovci, činovnici i oni su svi katolici. A zar nije taj grad na ostrvu kuća najstarijeg pesnika naše „vile slovinkinje" i grad Petra Hektorovića za koga se i u Rusiji znal ? Eno i sad njegovog dvora na Tvrdanju ; još ne pogiboše svi cipli u njegovu ribnjaku... a do dvora i sad je njegova zadužbina, crkvica sv. Roka, starigradske „krsne slave" i starigradskog zaštitnika čudotvorca. Relativno i nema u nas manjega mesta, da je dalo značajnijih imena, da je malo više naučnika, književnika, nacionalnih boraca i političara. Dao je obitelјi Politeo, Boteri, Biankini, Ljubić, barune Vranjicane i t. d. Dao je naše velike mrtve: Don Jurja Biankina, Don Šimu Ljubića, Janka Polića Kamova, Marina Sabića, Piera Sabića, pariškog slikara J. Plančića, Stj. Ilijića i druge. A od živih, tu su : Dr. Jakša Račić, Dr. A. Tresić Pavičić, Petar Kuninić, ministar Dr. Mirko Vuić, Niko Bartulović, prof. zagrebač. univerziteta Dr. Jorjo Tadić, Ante Petrović, pesnik Cvite Škorpa i toliki drugi, a da i ne brojimo tolike sveštenike, profesore, lјekare, inžinjere i pravnike što ih je sam ovaj mali zaboravlјeni grad dao više nego kakova banovina... Desno i levo od grada vode staze kroz maslinje i smokvine puti u nedaleka sela koja dosta smrknuto gledaju na „Paiz", kao da nije jadan izgubio sve svoje bogatstvo i gospodstvo, kao da mu nije potonulo svih onih 200 trabakula što ih je nekoć u jedan mah znalo biti privezano za kolone opustelih i dugačkih starigradskih „riva". Sela „se bune". U gradu dole, zovu ih „komunisti", ali nisu to „komunisti" nikakovi — premda su neki dan neko dete krstili imenom Kolektiv... Treba ih naime čuti i videti u Veliki Petak, kad sa križevima i lučima uz prastaro pojanje čudesnih korala silaze sa svojih bregova pobožnim i potresnim večernjim litijama. Na koncu možemo za utehu kazati da postoji i jedan „moderni" Starigrad sa blistavim autobusom, koji ranim jutrom juri sa Hektorovića Tvrdalјa u okolna sela; te jedno lepo betonsko kupalište, sa kabinama, terasama i „trampulinima", da krstari uvalama mnogo nakrivlјenih jedrilica na čuvenom starigradskom „vitru moistrali", te da je stara romantika dobila i ovde svoje stvarnije oblike a dugogodišnje i legendarne lјubavi starigradskih „divnjica" i „ditmana", konkretnica ostvarenja. I da književni jezik, te beogradska i zagrebačka narečja, sve više potiskuje u tamu prastari bodulski dijalekt Starigrada. Starigrad u septembru 1938 god.