1. Noć je bila tamna. Nijedna zvijezda nije na nebu sjala. U divljoj pustinji Sur, na granici Arabije i Egipta, ljut je duvao vjetar. I taj je vjetar sve je pred sobom rušio i kršio. Bila je u najvećoj opasnosti kućica, što je stajala osamljena tamo u skrajnjoj zabiti. U toj kućici sjedila je uz ognjište pomlada žena. Grijala se uz vatru. Od časa do časa bacila bi tužan pogled na bešiku, u kojoj je drijemalo njezino bolesno dijete. Najedamput netko zalupa na kućnim vratima: »Otvorite, molimo vas, otvorite! Spasite nas od strahovite bure! Smilujte se mojemu nejakom djetetu! Smilujte se mojemu čovjeku i meni!« Tako se je čuo umoran i nježan glas mlade žene pred kućnim vratima. »Ovo nije nikakav han! Ja vas ne mogu da primim na konak!« odazvala se žena, koja se nije ni pomakla od ognjišta. »Molimo vas u ime Boga Abrahamova, Izakova i Jakovljeva, otvorite nam!« opet se čuo prijašnji slatki glas. I žena se u kućici napokon dignula. »Teško putniku, koji se amo uvrati!« govorila je ona otvarajući vrata. Ali se je ona sva snebila i sa nekim je strahopočitanjem uzmakla natrag, kad je ugledala pred sobom ubogu majku, kao kap mladu ženu sa suznim očima. Takovu ljepotu nije ona još nikada vidjela. Pred ženom domaćicom stajala je Sveta Obitelj, koja je pred Irudom bježala u Egipat. I žena domaćica, svejednako u nekom strahu, govorila je: »Ako vas primim na konak, pali ste u sigurnu propast i smrt. Ja sam žena čovjeka razbojnika. On može svaki čas stignuti. I nitko vas onda ne spasi od njegovih šaka!« Međutim su već bila vrata širom otvorena, i Marija je sa svojim Djetetom unišla u kućicu, dok je Josip spremao svoje živinče pod krov drvene sjenice pred kućom. Domaćica baci jednu rukovet granja na vatru, i sva je kućica zasjala u svoj svojoj bijedi i oskudici. Domalo je i Josip sjedio za ognjištem. A bura je vani jednako bjesnila, i kućica se sva tresla od silnoga vjetra. I opet lupanje na kućnim vratima. I čuo se jak glas: »Ženo, otvori!« »Bože! To je on, moj čovjek! Moj Dizma! Šta će sad biti od vas? Kud ću s vama?« I dok je ona, tako uzdišući, lamala svojim rukama, i nije znala šta će, ustala je Marija mirno i pružila joj svoje dijete, pa je onda sama otvorila kućna vrata. Unišao je razbojnik Dizma u kućicu. Jedan gorostas. Lica zagasita. Smrknut i ljut. I kad je on ugledao Mariju, samo je ljutito bacio oko na svoju ženu, kao da ju zapitao? »Odakle ovi nepozvani gosti?« Žena, u neprilici, stala se ispričavati: »Ubogi putnici, bjegunci. Uhvatilo ih nevrijeme u pu= stinji. Ja sam ih pirimila. A sve mi se čini, da nam je s njima unišla sreća u kuću. Razbojnik Dizma zagledao se malo u strance. I on se je najedamput u licu i u srcu sav promijenio. I rekao je strancima: »Pa dobro mi došli!« I odmah se okrenuo ženi: »Ženo, imamo li šta jesti?« »Imamo hljeba, voća i mesa.« I sofra je bila odmah iznesena. A žena bi Dizmina, sjedeći za sofrom, od časa do časa tužno pogledala na svoje bolesno dijete u bešici. Ali je ipak bila sva sretna, što je njezin Dizma bio tako dobar svojim gostima. Kad se je uklonila sofra, sio je Dizma uz ognjište, pa je pogledao i on na svoje bolesno dijete u bešici. I onda se zagle dao u Maloga Isusa na krilu Marijinu. »Ah!« uzdahnuo je onda Dizma Josipu. »Kad bi moj sin bio tako zdrav kao tvoj! Tako zdrav i tako lijep!« »Tvoj je mali dakle bolestan?« upitao Josip Dizmu. I onda je, nadvirio se nad bešiku, zbilja opazio strašne rane na Dizminu djetetu. Dizma je opet uzdahnuo duboko: »Jest, moj je mali teško bolestan. Na njemu je užasna bolest — guba.« Iza ovih riječi nastala je mučna i duboka šutnja. Napokon je žena Dizmina proplakala, i u plaču je izgovorila i ovo: »Bog kazni na djetetu grijehe roditelja!« Dizma je pogledao svoju ženu. Ali u tom pogledu nije bilo ni prigovora ni srdžbe. Bilo je u njem samo puno dubokog bola i puno duševnog nemira. »Bog raskriljuje svoje milostive ruke prema skrušenu grješniku i obraća njegove suze u radost,« tješila je Marija Dizmu i njegovu ženu. I Marija je onda nastavila: »Već sviće, i bura je prestala. Molim vas, dajte mi malo vode, da umijem svoje dijete! I onda ćemo mi dalje u ime Božje!« »Ali ostanite nam još!« odvrati Dizma, kojemu je bilo žao, da ga ostavljaju tako dobri putnici. Josip mu odgovori: »Dug je još put pred nama.« »A kamo ste to zaputili?« »Mi smo ubogi bjegunci i potražićemo zaklonište u Egiptu. Ali mi ćemo se ako Boga da opet povratiti u svoj zavičaj Nazaret.« Onda su Josip i Dizma ustali i izašli pred kuću. Puhaoje blag vjetar. Nebo se lijepo razvedrilo. Priroda se probudila i bila je kao pomlađena. »Operi svoje bolesno dijete u toj vodi, kojom sam umila malog Isusa!« rekla je Marija pri odlasku Dizminoj ženi. Dugo su gledali Dizma i njegova žena za dobrim bjegun cima. I kad se je Dizmina žena vratila u svoju kućicu, odmah je uzela svoje dijete iz bešike i oprala ga u onoj vodi, kojom je malo prije Marija umila maloga Isusa. »Ali šta to radiš, ženska glavo? Zašto nisi uzela drugu, vodu?« upita Dizma ženu. »Tako mi je rekla ona lijepa i plemenita mlada žena,« odgovorila Dizmi njegova žena. I jedva je dijete bilo oprano, ozdravilo je, i nijedne rane nije više bilo na njemu. Tako je dobri Bog nagradio milosrđe Dizmino i njegove žene. I to Dizma neće zaboraviti. 2. Na povratku iz Egipta u Nazaret prispjela je Sveta Obitelj baš prije zalaska sunca u zemlju Idumeju. Tu je Sveta Obitelj potražila zaklonište, gdje bi prenoćila. Nedaleko bila je tamna i duboka špilja. Mali je Isus unišao prvi u nju. I špilju je odmah obasjala tajanstvena svjetlost. Koji sat zatim zaspali su u špilji sveti bjegunci, puni radosti i nade, makar da im je tvrd kamen služio za jastuk. Ugledaće oni domalo lijepe doline i poljane svojega Nazareta.. Oko ponoći zaustavila se dva čovjeka na ulazu u špilju. Jedan je došao sa strane egipatske, a drugi sa brdina judejskih. »Dizma!« progovorio je svojemu drugu onaj, koji je prvi došao. »Gesta!« odvratio je Dizma, okrenuvši se k svojemu drugu. »Vidiš, kako sam bio točan!« »Ni ja nisam netočan. Uniđimo!« I prijatelji su unišli u špilju. »Hoćemo li upaliti luč?« upitao Dizma. »Čemu? Možemo se razgovoriti i bez nje. Mi smo, kao noćne ptice, osuđeni da živimo u mraku.« »Imaš pravo. Ali sjednimo, jer sam vrlo umoran!« I sjeli su na kamen, jedan prema drugomu. »Tvoj mi je glasnik rekao, da kaniš prijeći sa svojim lju« dima u Samariju,« prihvati opet Dizma iza kratke stanke. »Kanim. U pustinji nema više prometa kao nekoć, a moji liudi ne mogu da budu bez posla. A pošto si ti vođa samarij skih gorštaka, htio sam da čujem, bi li ti primio naše sudje lovanje, i bi li nas gora Hebal gostoljubivo dočekala?« »Moji će vas ljudi dočekati i primiti kao svoju braću. Evo ti ruke u znak prijateljstva!« Gesta je stisnuo Dizminu desnicu. »Dakle primaš? O tom smo, je li, na čistu?« »Što rekoh, nikad ne porekoh.« U taj se čas začuo dug uzdisaj iz duboke špilje. Gesta se mašio za svoj bodež i tiho prošaptao: »Tu ima netko.« »I ja mislim,« odvratio Dizma. »Čekaj, da vidimo!« I Dizma je izvadio iz svojega pojasa dugačak nasumporovan fitilj, i uzeo je dva kremena, stavio među njih fitilj i stao udarati kremenom o kremen, dok se nije upalio fitilj. I razbojnici su zbilja opazili svete putnike, koji su bili zaspali u ponutrici. Jest, oni su bili u njegovoj kućici, kad su ono prije kojih sedam godina bježali u Egipat. I Dizma se je sjetio čuda, ko jim je onda ozdravilo njegovo gubavo dijete. »Evo dobra plijena, kojemu se nismo nadali!« reče Gesta i pođe prema Svetoj Obitelji. »Stani!« uhvati ga Dizma za ruku, »Pred ovim ubogarima udara mi srce tako jako, te mislim, da će mi puknuti.« »Ah, šta to govoriš!« odvrati Gesta. »Ne smijemo dirati u san ovih nesretnika. Molim te, Gesta, ne diraj ih! Molim te u ime svega, što ti je drago na ovom svijetu!« »Najdraži mi je na ovom svijetu dobar plijen, što se lako može pretvoriti u novac.« »Dobro! Obećajem ti dvadeset drahma, ako ih pustiš na miru.« »To je malo.« »Pa neka bude pedeset! Ako nisi s tim zadovoljan, udariću cijenu na šake.« Ovaj je posljednji razlog djelovao. »Dobro, prihvaćam,« odgovori Gesta i primi novac, što mu ga odmah pružio Dizma. U isti se čas ozvao iz ponutrice spilje tajanstven glas: »Dizma! Gesta! Vi ćete umrijeti zajedno sa mnom. Jedan meni s desne, a drugi s lijeve strane.« Razbojnici, prestravljeni, ispadoše iz spilje. I rastadoše se u različnim mislima. Dizma je udario putem idumejskim, jednako šapćući: »To je Isus, Sin Marijin! Odmah sam ga prepoznao.« Gesta je opet govorio sam sebi: »Baš se moj Dizma razumije u svoj posao! Poradi neka? kvih prosjaka dade mi ravnih pedeset drahma u srebru. S njim će se moći dobro zaraditi!« 3. Napokon su Pilatovi legijonari uhvatili dvojicu vođa najzloglasnije razbojničke čete u čitavoj Palestini. U Jeremijinoj špilji blizu Jeruzalema uhvatili u Dizmu i Gestu i bacili ih u tamnicu Antonijske tvrđave. Među ovom dvojicom razbojnika imao se na Golgoti propeti Isus Nazarenac. I dok su Isusa propinjali, ležali su Gesta i Dizma na svo? jim križevima. Ruke su im bile privezane na popriječne dijelove križa. Na Dizmi se vidjela velika turobnost. I jednako je govorio Gesti o Isusovoj dobroti i ustrpljivosti. »Doista, postupaju ružno i okrutno sa Isusom Nazarencem,« govorio je Dizma Gesti. »To, što je on počinio svojom novom naukom, samo je svake hvale dostojno. I on nam daje eto najljepši primjer goleme ustrpljivosti. On ima vanrednu moć nad ljudima.« »Kakva je to njegova moć? Da je on tako moćan, kako ti veliš, mogao bi nas osloboditi.« Kad su namjestili križ Isusov, došao je red na Gestu i Dizmu. Dadoše im krvnici piti neku smjesu mirhe i vina. Onda im zavinuše ruke oko priječaka i pričvrstiše ih tako silovito, da su im sve pucale kosti. Stala ih je obojicu užasna vika. Dizma je bio ustrpljiviji i govorio je svojemu drugu: »Mi trpimo baš užasno. Ali da se je s nama postupalo kao sa bijednim Galilejcem, ne bi nas trebalo propinjati na križ. Mi bismo bili davno već mrtvi.« Farizeji i njihovi ljudi pogrđivali su Isusa na sve načine. Vikali su mu i ovo: »Ako si Krist i Sin Božji spasi se i siđi s križa!« I Gesta, propet s lijeve strane Isusove, rekao je Isusu: »Zbilja ,ako si Krist, spasi sebe, a spasi i nas!« Ali je Dizma, razbojnik se desne, ukorio je Gestu ovako: »Zar se ne bojiš Boga, ti, koji trpiš istu muku? A mi trpimo, jer smo krivi, i zaslužili smo to. Ali on nije učinio baš nikakva zla.« Onda je Dizma rekao s križa neprijateljima Isusovim ovo: »Vi ga toliko pogrđujete, a on se moli za vas. On šuti na sve vaše pogrde. On je doista Prorok. On je Sin Božji.« I Dizma se je onda okrenuo k Isusu i rekao mu sav raskajan: »Gospodine, spomeni me se, kad dođeš u svoj Raj!« Dobri mu je Isus milo odvratio: »Dizma! Još danas ćeš biti sa mnom u Raju.« Tako je i bilo. Iza kako je Isus prignuo svoju glavu i predao dušu svoju u ruke svojemu Ocu nebeskom, prišli su krvnici dvojici razbojnika i prelomili im kosti. Gesta je iza toga izdahnuo vičući užasno. A Dizma je izdahnuo posve mirno i spokojno. On je dušu svoju predao u ruke Isusove. Milostivo srce, kojim je razbojnički vođa Dizma susretao Svetu Obitelj u razbojničkoj pustinji, i njegov pokajnički pogled, što ga je napokon na križu upro u Propetoga Isusa, u kojem je vidio svoje vječno spasenje, to mu je dalo za sva vremena ime: Dobri Razbojnik.