Najjači dio kovačkoga obrta u Bosni izrađivao se sigurno u vrijeme otomanske vlasti u Kreševu i okolici. Ma da su i druga mjesta radila o željezu kao: Vareš, Fojnica, Olovo, Stari Majdan, Novi šeher, ipak je kreševski obrt u željezu ponajviše trošio željeza, jer je do nedavna bilo i živih pamtioca kovača iz Vareša, kao Zloušić, koji su slali na tovare prerađenog željeza u šipkama za kreševske kovače. Kreševske konjske ploče i čavli bili su traženi, a i uvedeni u trgovinu i porabu na cijelom Balkanu. Za veći dio naših južnih pokrajina kreševske kose, sjekire i razni alati obrtnika, bili su na zavidnoj visini i potražnji: kao bradve, svrdla i potkovački pribor, tesarski, mlinski željezni komadi i t. d. Kreševske brave bile su tražena trgovačka roba, čija je potrošnja u većini bila sjeveroistočni dio Balk. poluotoka, daleko tamo do Bugarske. Imao sam sreću vidjeti i razgovarati sa još zadnjih desetak kovača u Kreševu i Fojnici, koji su sačuvali spomen na taj cvatući obrt u našim stranama, te sam njihova sjećanja i zapamćenja napisao u par redaka: »Nepisana povijest našega zanatstva«. Ovi stari i zadnji veterani kovačkog obrta iz otomanske vlasti, sačuvali su i onaj duh starih majstora toga obrta, te su to bili uzor majstori: Jakov Momčinović, Katavić, Sočo, Jozo Milinovićšekerija kao »pokovci«; Pavao Kovačević, Augustin Nikić, Mato Nikolić-Ivušić, Ivan Momčinović, Pavao Kristić kao »pločari«; Mato Kristić kao »otucač«; Ostojić-Kinan, Stjepan Strukić kao »klinčari«; Stjepan Buzuk-Čabrić, Tvrtković-Okula kao »majdandžije«. Svi su ovi u većini radili »na smarlamu« (po narudžbi), ali su si i truda davali, da svoj dio posla, što ljepše izrade. Od starih »majdandžija« upamtio sam par tih obrtnika: Stjepana Buzuk-Čabrića i Tvrtković-Okulu, ali bijah tada đače i još nisam ni mislio na sabiranje iz ovoga dijela narodnoga života, te nisam u stanju svukoliku terminologiju »majdanu« i »rudnice« dati, osim u koliko sam te nazive čuo od Mate Kristića, koji je kao dijete radio kod starih »majdandžija«. Tih nekoliko kovača spomenuh zato, da naglasim, kako nije tada kovački obrt bio samo način, da se zasluži komad kruha, nego su oni nastojali i lijep oblik i dobru kakvoću dati svome poslu. Mato Kristić mi je pripovi j edao, da je kao mlad momak sve glasovite »otucače« izmijenio, to jest kod njih je »tukao ploče«, da se nauei savršeno »otući ploču«; a Jozo Milinović-Šekerija sam mi je govorio, da je, iza kako je svršio »pokovački« zanat u Kreševu, otišao namjerice u Novi šeher, i naručio kod najboljeg majstora kosa, da pred njegovim oeima kuje kosu za zlatni dukat, i tako vidi način kovanja novošeherskih kosa, koje su bile na najboljem glasu. Od to desetak preostalih kovača čuo sam veći dio mojih zapisaka iz kovaekog obrta, a tako i ovaj dio kovačkih naziva u našem hrvatskom jeziku, i ako će po koji naziv biti turcizam ili preudešeni germanizam ili talijanski izraz kao »cokula«. »Majdan« je mjesto i zgrada, gdje se je izrađivalo istanjeno željezo u šipke zvane »platice«, »pare« za potrebe kovačkog obrta. »Benat« je ustava, koja zaustavlja vodu i vodi na »žlijeb« i »majdanski badanj«; voda onda pokreće veliko »majdansko kolo« i »majdanske« dvije »mješine«. »Majdansko grno« jest veliko ognjište u samom majdanu, gdje dva mijeha izmjenično pušući žare željezo. »Majdanski čekić« jest veliki čekić za protezanje željeza, nasađen na veliku kladu, koju pokreće voda. »Glavina« je vrh toga majdanskog čekića, koji se natiče na majdansku kladu. »Majdanska klada« znači debelo drvo, koje se na željeznim klincima pokreće za udarce. »Majdansko kolo«, obično je kolo, koje na dugoj osovini pokreće »majdansku kladu« i »majdanski čekić« pomoću drvenih »peraja«. »Majdanska cokula« jest jedna drvena obuća za noge kovača od kojih je jedna bila čvrstim željezom po vrhu okovana da »majdandžija« može nasloniti na njih velika kliješta. »Majđanska kliješta.« jesu vrlo velika kliješta, kojima »majdandžija« pod majdanom okreće velike komade željeza i izrađuje ih u šipke ili ploče. »Majdandžija« jest glavni majstor u majdanu. »Majdanski pomagač jest ispomoćna osoba majdandžiji. »Rudnica« je mjesto i zgrada od zida sa malim krovom, gdje se tali željezna rudača izmiješana sa bukovim ugljenom. »Teklac« je izliti veliki komad željeza u pijesku, kada se pusti istaljeno željezo iz rudnice. »Plasa« i »plase« jesu drugi komadi željeza, koji pojedinačno u početku izlaze iz rudnice naime prije teklaca. »Platice« jesu dugi komadi željeza iskovani u majdanu. »Dimati« znači ono vrijeme rada u rudnici, a to je oko 10 dana, dok se »odima« jedna rudnica t. j. iskali oko 10 tovara željeza. »Dimač« je glavni radnik i majstor kod rudnice, te ima dva pomagača. »Pomagač« je onaj, koji nosi drveni ugalj i rudu u rudnicu, te pomaže dimaču kod posla, a njihov je posao trajao dan i noć kroz deset dana. »Zapreganj« jest kožni zastirač sprijeda, kojim su se služili svi kovači, da im ne izgore haljine od iskara željeza. »Cokule« su drvena obuća kožom opšivena na prstima za sve kovače. »Duganja« jest sama kovačnica, to jest zgrada, gdje se kuje. U Fojnici to zovu i »dućan«. »Kovač majstor« jest glavni radnik izrade pioča. »Iščija« jest pomagač kod kovanja ploča. »Pokovac« jest kovač kosa i drugih alata. »Para« jest plosnata šipka za izradu ploče. »Svitak« je prvi dio rada ploče. »Osječak« je drugi dio rada ploče, tada se formima »ploča«. »Grno« jest ognjišna šupljina na ozidanu zidu u duganji, gdje gori drveni ugljen, žaren pomoću mijeha i tu se željezo žari i grije. »Variti« jest izvorni kovaeki naziv za žarenje željeza u grnu. »Grnica« je komad željeza, na koji dolazi zadnji dio mijeha. »Mosur« jest cijev na mijehu, kroz koji dolazi zrak i puše u grnu. »Mijeh« ili »mješina« je kožnata naprava za puhanje, te ima »glavu« tri »lopara, to jest daske, oko kojih je koža zvana »mješina« ili »gaće«, od kojih dva lopara, donji i srednji imaju »vijetlo«, to jest šupljinu kuda dolazi u »mijeh«, pak onda »ručicu«, čijim se potezanjem steže i rasteže mijeh. »Odžak« je ozidani prolaz za dim kroz krov duganje. »Nakovanj« je veliki željezni komad usađen u panj, gdje se kuje. »Nosac« jest kraj ili vrh nakovanja, koji ima s obje strane takozvane »nosce«: »plosni« i »obli«. »Polje« ili »čelo« jest ravnina nakovanja. »Korijen« je zadnji dio nakovanja usađen u panj. »Panj« jest široka hrastova klada usađena u zemlju, gdje se postavlja nakovanj. »Purija« je šupljina u panju gdje dolazi nakovanj. »Grivna« je željezni obruč okolo panja, a jedna u samom panju okolo nakovanja, da se panj pri kovanju ne raspukne. »Korito« jest duga drvena posuda za vodu, gdje se hlade kliješta. »Rog« je stojeći komad volujskog roga na štapu, čiji je vrh odrezan i šupalj, te se grabi voda i gasi okolo grna zapaljeni »sćup« ili samo željezo. »Kliješta« kod kovača pločara zovu se: »Osječna kliješta« za osječak; »Pločarska kliješta« za izradu ploče; »Maša« jesu kliješta za vađenje gvožđa. »Uzvariti« znači željezo dovoljno zagrijati. »Ožeg« jest željezna šipka na vrhu plosnuta za nagrtanje ugljena u grno. U kovača »pokovca« ima mnogo više alata, što je i razumIjivo, jer je »pokovac« najveći kovački majstor »od motike do burgije«. Pokovac majstor ima također pomagača. Razliku može svatko odmah uočiti već po samom nakovanju, koji u »pokovca« ima »plosni« i »obli nosac«, dok kovač ploča ima nakovanj samo sa oba »obla nosca«. Alat pokovca naziva se glede kliješta ovako: »Kukasta kliješta« sa zavraćenim kukama na vrhu. »šuplja kliješta« sa malim otvorom na vrhu. »Ušična kliješta« za držanje i kovanje raznih »ušica« od alata kao: sjekire, motike. »Matična kliješta« jesu kliješta za držanje motike ili kose kod kovanja. »Prosta kliješta jesu obična kliješta. »Nakovanjska kliješta«, koja se nazivaju i »majdanska kliješta« jesu vrlo velika kliješta, da mogu zahvatiti velike komade željeza kao što su »nakovanji«, »šlegnji« itd. »Menđele« ili »škripe« su sprava za stezanje željeza kod turpijanja ili dotjerivanja same alatke. Pokovac u svojoj kovačnici redovito ima »tocilj«, to jest malu spravu na kolo za brušenje ili oštrenje alata. Sastoji se: prvo od drvenoga kola, drugo »ojnaka«, to jest kroz kolo pruženo željezo, koje spaja »drveno kolo«, »brus« i »nogu«. Tocilj ili brus jest kamen za oštrenje; »noga« jest drvena poluga, kojom se tocilj okreće.Korito s vodom ispod brusa moči brus. Kako pokovci kuju i drugo oruđe (naš narod veli »alatka« uz stalni naziv »alat« kao skupno ime), to ću navesti tehničke nazive od nekih oruđa i njihovih dijelova. Tako u kose za kosidbu zovu: zadnji dio »kurjak« ili »rep« ili »peta«; šipku s kraja kose nazivaju »leđanica« ili »alka«; plosnati dio kose nazivaju »taraba«, »trijeska« i »polje«; na repu ili peti onaj ispupčani komadić željeza nazivaju »pupčanica«, a željeznu spojnicu, koja drži kosu za drvo zovu »golotura« i »grivna«. Drvo od kose zovu »kosišće«, a »vršica« jest vrh kose. Sjekira ima ove nazive: gornji dio onoga dijela, što je na drvetu, zovu »kapak«, sav željezni dio, koji se natiče na drvo zvano »sikirišće« nazivaju »ušice«, a donji dio, koji sječe, zovu »trijeska«. Uporaba svrdla, »burgija«, (što se je ipak razlikovalo, jer se manji svrdlovi zovu »burgije«, a veći »svrdo« i »svrdlovi), bila je svagdanja potreba gotovo u većini zanata, pa su ih pokovci u veliko izrađivali, a nazivali su ovako: »Pijuk« jest najmanji svrdao za vrlo sitnu rupicu. »Burgija« je veći svrdao od pola centimetra. »Zubačnjak« je svrdao za zubce do i preko 1 centimetra. »Jarmenjak« je svrdao za jarmove od 3—5 centimetara. »Paočnjak« je svrdao za kola t. zv. »paoce« od kola. »Trupinjak« jest svrdao za bušenje »trupine« kola. »Čivijaš« jest svrdao za umetanje raznih drvenih klinova t. j. tako zvanih »čivija« drvenih čavala, a odatle i ono ime za drvenu napravu, gdje se haljine vješaju: »čivijaluk«. »Račvaš« jest najveći svrdao i sastoji se iz dva dijela željeznih svrdlova, te služi za vrtanje vrlo velikih rupa. Druge alate u obradi zemlje zovu: »motika«, »trnokop«, »kazma«, što može da bude spojeno u jednoj alatki, to jest na jednu stranu je trnokop, s druge strane jest kazma; »lemeš« zovu željezni dio na plugu, a »ralo« je onaj plug, koji ore na obje strane, dok zovu i sav uzorani dio njive »ralom«: »Ne hodaj po ralu« ili »žuti se voda kao ralo«. željezni nož, koji stoji pred lemešom, zove se »crtalo«, željezo zvano »cimet« drži lemeš s plugom, a »otik« je željezna strugača za skidanje zemlje sa lemeša. Od majstorskih alata, to jest tim imenom zovu kućne majstore tako zvane »dunđere« ili slabije obrtnike iste struke, koje zovu »pojatarima«, naziv doveden od zgrade, koju nazivaju »pojata« to jest štala ili kako narod još zove »klanica« imenuju alate ovako: »Bradva« je kratka i vrlo oštra mala sjekira za tesanje krovne daske »kaplame« ili »šindre«, »tesla« jest čekić s jedne strane za udaranje, a s druge je oštrica za zatesivanje, »keser« jest oštri čekić na obje strane za iskopavanje jama na drvetu, »kuka« ili takozvani »capin« jest željezna oštrica za privlačenje velikih drveta. »šamaran« znači strug i on je velik. Pokovci su radili i neke željezne stvari potrebne u mlinu, koje su lučili: u »mlinpotočnjak« ili »mlinriječnjak«. Ti žeIjezni dijelovi nazivaju ovako: »paprica« jest željezo što stoji poprijeko u mlinskom kamenu, »sjen« jest veza, koja veže kamen sa mlinskim kolom, »šiljak« jest željezni vrh na mlinskomu kolu«, »plasa« je željezna ploča, na kojoj se vrti taj tako zvani šiljak, »kobila« je drvena poluga, na kojoj se mlinsko kolo okreće. Od ribarskog alata pokovci su izrađivali »badlje« ili »ostve«, sa kojima su ribari hvatali mladice. Kovačipločari nazivali su svoje čekiće ovako: »veliki čekić«, koj služi pomoćniku, koji se zove »iščija«; »parenjaš« i »pločarski čekić« je za majstora, kojima se kuje i dotjeruje sama ploča. »Otueač« je kovač, koji vanjštinu ploče dotjeruje u hladnom stanju i ima ove nazive: »Otucana« jest malo mjesto, gdje se to izrađuje; »Nasječač« jest pomagač, koji ima nasjeći dvije »alke« na ploči i tako zvanu »obrvu« sa strane. Otucač ima također svoj nakovanj, ali sa panjem potpunoma u zemlji, dok je nakovanj sa jednim noscem i to od čelika. Taj rad u dotjerivanju ploče zovu: »prva i druga alka«, »obrva«, »prigladiti« ili »šarati«, »svinuti« i »probiti«. Taj posao rade sjedeći »ala turka« to jest svinu noge poda se i jednom rukom drže ploču, a drugom udaraju po ploči. Svoje čekiee nazivaju ovako: Nasjecač je čekić za prvu i drugu alku. »Obrvaš« je za izradu male obrve s kraja ploče. »Glajtac« je čekić, kojom se šara okolica ploče. »Pravtac« je čekić, kojim se ploča ispravlja. »Krajcaš« je čekić, kojim se ploča »krajči« ili »prekrajči« to jest usijecaju se crte naokolo ploee. »Tubalj« je čekić sa tubom, kojom se ploče probijaju. »Zumba« je željezni klin, kojim se ploča probija. »Murle« je šuplje željezo, koje se podmeće pod ploču kada se probija. »Šilo« je željezni klin, kojim se pročišćavaju rupice ploče. željezo izbijeno iz rupica ploče, nazivaju »izbojina«. Izrađene ploče svežu brezovim gužvama po 40 komada u snop i to nazivaju »teste« sa dvije veće ploče s kraja koje nazivaju »testebaša«. željeznu prašinu i sitne iistiće otpaloga željeza nazivaju »kovačina«, koju rabe za bojadisanje crnoga sukna. Iz samih naziva raznoga oruđa ili alata vidimo, da su mnogom nazivu daili obilježje iz tjelesnih naziva čovjeka: »čelo«, »obrva«, »obrvaš«, »nosac«, što je sasma razumljivo, jer je to najbliže čovjeku. Kako čovjeku malo dijete ili pile »pijuče«, tako zove i najmanji svrdao »pijuk«. Treba znati, da su iste riječi svuda isto značile, na primjer: »čivija« jest drveni čavao, a »klin« ili »klinac« jest željezni čavao; ili »čelo« »ušice« »trijeska« svuda znače isto. Nadalje, naš obrtnik nije mogao ništa većega u svome obrtu ni izvesti ni na veliko osnovati, jer je smatran robom ili samo jedinicom u popisu, a takav ne stvara ništa, pak ni kasnije u željezne tvornice nije unešen naš domaći izraz, nego je preuzeta strana terminologija. Od starih majdana još je mali ostatak kod Vareša, a kovačnice se razvijaju u pravcu dnevne potrebe, pak i ovaj dio zabilježene obrtne terminologije iz našega kovačkoga obrta bit će dragocjen prilog za naš narodni život tim više, što su tadašnji nosioci većine obrta u željezu bili Hrvati katolici.