»žega kadi — samo mi se radi!« (Narodna poslovica) »Živte 'opeče, a mrtav ogari!« — postavio je naš narod poslovicu za drveni ugalj, koji je svojevremeno bio najveći posao u drvnoj industriji Bosne. Naša željezna industrija trošila je desetke tisuća »tovara« drvenog uglja, svi trgovci i obrtnici Bosne grijali su se u svojim dućanima na ražarenim »mangalama« ili »saksijama«, sve »aščinice« kuhale su isključivo na ugljenu, a i mnoge kuće zagrijavale su se ugljenom, kao naši franjevački samostani iz bojazni, da se loženjem drva ne zapale drveni manastiri, sve kafane Bosne »pekle« su kafu na ugljenu, jutrom i večerom sjala se je užarena »mangala«, u bogatijim kućama, u »aralucima« i »haremima«, gdje se je »šerbetnjak« pripicao i kave ispijale. što je danas rezerva »pogonskoga materijala«, to je negda bio ugljen, spremljen za upotrebu duljega vremena, poglavito s jeseni. Taj rad odgojio je i posebnu vrstu obrtnika, većinom seljaka, te su ih i zvali »žegari« ili »ćumuraši«. »Žega« znači jednu nesnosnu vrućinu, te narod veli: »što je pripekla Božija žega! ?« ali time označuje narod i samo sunce kao veliku zapaljenu »žegu«, osobito kada grije jače nego obično. Dok u običnom razgovoru, kada se veli »žega«, onda se samo podrazumjeva rad na paljenju drvenoga uglja i sama ona hrpa drveta u čitavom radu oko pougljenivanja istoga. Najpogodnije vrijeme za rad oko »žege« jest sunčano i toplo vrijeme, ali radilo se je i za blage zime. Najglavnije je, da ne padaju velike i duge kiše. Rad na »žegi« traje dulje vremena i obično se uzima, da su najunosnije i najljepše »iskađene žege«, koje daju 20—30 tovara drveta. Male »žege«, »prigore«, a velike se dobro ne »iskade« i bude više siv ugljen. Taj posao oko preradbe drvenoga ugljena ili kako jednostavno Bosna veli »ćumura«, toliko je bio »štandardizovan«, da se je znalo za priznate »ćumuraše« i »žegare«, pak su oni bili stalni »liferanti« i točno se je znalo: ovaj »ćumur« troši trgovac, ovaj kovač, ovaj »aščinica« i za ovo vrijedi »šćup« — sitni ostatak. Od žara ugljena zavisio je i mnogi kovački posao, po boljoj kakvoći ugljena širio se je manji smrad po radnji i bilo je lakše rukovanje s njim. »žegari« ili »ćumuraš i« smatrani su kao neki »p o 1 uesnaf«, a donekle spadao je i u trgovinu. I posao sa »ćumurom« bio je neki povlašteni posao: redovito se to prodavalo za gotovu paru! Zato je bila neka narodna uzričica: »Ćumuraši crna obraza, a pune kese para!« Ima jedna razlika u samom nazivu: »žegar« je koji »kadi« ćumur, a »ćumuraši« jesu svi oni, što tovarima »dogone« ćumur. Od svih »kiridžija« (posjednika tovarnih konja) najmanje su stradali »ćumuraši«. »Žegari« su bili ponajbolji poznavaoci šuma i planina, a posebno su bili »povjerljive osobe« naših hajduka. Rad na »kađenju žege« počimao je u pripremanju tzv. »upine«, to jest kopanju zemlje i izravnanju iste na mjestu, gdje će se »žega kaditi«. Taj prostor bio je u veličini »g u m n a«. Mjesto se redovito odabira u blizini koje gorske vode, jer je voda bila nužna, ako bi se »žega« zapalila. Iza toga bi se odmah izgradio tj. opleo »kram« i natkrio granjem i papratinom, da se može noćivati, a isti će kasnije služiti za pohranu gotova ugljena. Iza toga otpočinje sječa drveta, koje se najrađe uzima do 10—12 cm promjera, a deblja se cije paju na pola ili četvrtine. Zapravo baš takova sječa drveta u mnogom je kriva, da su mnoga bosanska brda ostala bez šume ili bar velike i jedre bjelogorične šume, te je Božija blagodat, što je kameni ugalj i koks zamjenio drveni ugalj. Drvo se siječe u najvećoj duljini do 2—3 metra. Sav pripremljeni drveni materijal » p1avi se« ili »z bacuje s e« do »u p i n e«. U sredini upine »pobijese« kolje i udesi se tzv. »kabo« (kabao) — ždrijelo same »žege«. Drvo se tada slaže naokolo u obliku čunja, koji je prema vrhu mnogo uži. Slaganje drveta mora biti potpuno gusto i pravilno, te ako se ukažu neizbježive rupe i one se moraju kraćim drvima ispuniti, pošto u protivnom slučaju vatra bi naišla na »bošluk« (prazninu), i tu bi sve naglo sagorilo, a »žega« bi.se »sasula«, tj. unutra propala, Kada je taj dugi rad redanja drveta potpuno završen, onda se sva »žega« obloži jelovim granjem, papratinom ili suhim sušnjem« (lišeem) i preko toga se nabaci deblji sloj zemlje. Taj posao i samo pokrivalo »žege« zove se » d e š k a«. Taj posao i nazivaju: »zad.eško sam žegu«. Ovaj posao sa zemljom ide do »p o d vijenac« (vrh) »žege« (većim komadima zatravljene zemlje). Sama sredina »kabo« obloži se busom, a sva se ravan zaspe zemljonu Za taj gotovi posao veli se »opremljena žega«. Nedaleko »žege« zapali se dobra vatra i kroz »kabo« saspe se »žera« (upaljeni žar) u samu »žegu«. Kada dobro u »žegi« »prisnaži vatra« (tj. kada se razgori), onda se »kabo« zatvori busom«. Da vatra u »žegi« ne zahvati veći zamah, od nužnoga polaganoga sagorijevanja, »gurnjern« (debljim drvetom) u »kablu« se zgura »žera« i natrpa se »osječaka« (na male komade nasječenih drva) do vrha »kabla«. To se čini dnevno 2—3 put i uvijek se vrh zatrpava »busom« i zemljom. Taj rad »punjenja žege« traje 8—12 dana prema veličini »žege«. Da se vatra podjednako proširi, na sve strane »žepe« udare se rupe, zvani »hladnici« ili »mijehovi« okolo sve »žege« u pravilnim razmacima. Drvo, kojim se buše te rupe nazivaju »raošnjak«. »žega se kadi pravilno i sa ugljenom izdašno, ako podjednako gori ozgor prema dole. Kada »žega« tako propisno nekoliko dana gori, onda se ona. »smiti« tj. zbije sa sviju strana. Sada se pokusima — praveći rupe na »žegi« — ogledava, da li je već »ćumur« ugalj, ili još drvo sagorijeva, a to se pozna po dimu: ako je čist dim, onda je već ugalj; ako pako dim »muti« (tj. raznobojan je) onda je to »glamlja«, t j. goruće drvo. Dobro ispitana »žega«, da je sa sviju strana sagorila, onda se »uzmuti«, tj. sva se zemlja strese u »žegu«, da tako sa zemljom izmiješana vatra ugasne. Tako se pusti »žega« par dana, da se hladi. Drveni ugalj vadi se okolo, ali se uvijek zasipa zemljom, jer unutra uvijek ima vatre i opasnost je, da se ne rasplamsa. Po tom se sva »žega razvali« l »razibirese« ugalj, koji se spravlja slaganjem u »kram«. Neizgoreni komadi ili bolje rečeno nesagoriveni komadi drveta zovu se »opetci«, a sitni ugalj nazivaju »šćup«. Za završeni rad na »žegi« vele: »spržio sam žegu«. Sepetarstvo bilo je druga grana našega obrta u drvetu. I ona je bila obrt seljačkih kuća i isključivo za domaću potrebu Bosne. Većinom se je taj obrt svršavao u prvim proljetnim danima, jer se je s proljeća i ukazivala potreba na razne vrste sepeta i njihovo pletenje, a vrsta sepetskoga pletiva imala je istinski i vrlo lijep vanjski oblik, kao i praktičnost uporabe za tovarenje ili nošenje. Sepet spominje naša narodna pjesma: »Primače se srgu i sepetu«, »u sepetu ruho djevojačko«. Do danas očuvala su se imena raznoraznih vrsta sepeta iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine. Kraj oko Kreševa i Visokoga i Sarajeva rabio je kreševsku »krošnju«, sepeti od Konjica i Hercegovine nazivali su »neretavski sepet«, kraj od Travnika prema Bugojnu i Livnu zvali su »travanjski sepet ili krošnja«, a sepete sa obala Drine nazivali su »drinjače« — ma da postoji jaka sličnost među sepetima Hercegovine, Travnika i obale Drine. U Kreševu bio je veći broj naziva za » krošnje« ili sepete: »ma1a krošnjica« ili »beračić«, »krošnja« (za sve), »berač« (za branje voća i kukuruza), »pločarica« (za tovarenje ploča— potkova), »đubretn j ače« (za iznos gnoja na njive), »ćumurnjače« (za prenos ćumura«, »podrugnjače« (kao zasebna mjera za sipanje ugljena u rudnice — 75 oka sadržine), »pljevarica« (za trpanje i nošenje pljeve u visini 1 metra i većoj širini), »runjak« (poseban i jak sepet za runiti kukuruze tj. u sepetu »mlatom« mlatiti). Ti isti nazivi sepeta za seljačku porabu i prenos voća i sada su u narodnom izgovoru. Tek je vanjski izgled sepeta i kreševskih »krošanja« različit: »sepeti« su u kvadratnoj formi, a »krošnje« su u dnu mnogo uže; druga je vanjska razlika, da su »sepeti« (bilo travanjski ili hercegovački ili drinjače) mnogo širega »pruća« a također i čvršći. Građa za sepete ili krošnje jest ljeskovo drvo, a osobito t. zv. »žestika«, koje se lahko »ljušći« i savija. Pri tom radu pomažu si nešto vodom (kvašenjem pruća), a nešto vatrom (parenjem), da se lakše mota. Sepeti ili krošnje »pletu s e«, a razdrte »zapliću s e«, dok se taj posao u površnosti rađen zove »ispriječati krošnj u«. Zato naš narod i naziva nešto, što se je eulo, a malo istinitosti sadrži: »priječa mi« ili »ispriječo mi je to«, a to će reći: to je toliko sigurno, kao i iskrpan »ispriječan«) sepet. Rad u sepetarstvu je bio velik i redovito se kod daljega prenošenja sepeti nisu ni vraćali, nego su se sa robom »teslimili« (uručili). Kako god je drvena kašika bila nužna potreba pojedinca i kuće, te je imala i simbolično zmačenje: »Ko j e za kašike, taj je i za motik e«, »Teška mu je i kašika!«, »Neće teže od kašike!«, »Prislonijo kašiku!« (tj. umro) — tako je drvena kutija bilo jedno pravno mjerilo za međusobnu razmjenu, a ujedno i kućna potreba, te obrtna i trgovačka. Drvena kutija bila je neki osobiti simbol za naš hrvatski narod. Kako se govori za Ičovjeka, »da je lijep ko jabuka!« — tako isto vele za kuću, štalu — pojatu, sobu ili i samu ogradu: »Baš ko kutija!«. Kutija je simbol i ljepote i zgodnos ti i umješnosti! »Kutijica« i »kutija« bile su nužne svuda: d u »kujundžije« (zlatara), i u »sarafa« (mjenjača), i u »bakala« (trgovca), i u domaćice u kući. Povrh svega toga, kutija je bila stotinama godina mjerilo za žito na »pazarima« (prodajnim mjestima). Građa za kutije uzima se od bukova i jasenova drveta. Taj rad tražio je »čisto drvo« bez »frži« (grana) i jednu preciznu i znalačku obradu. Kutije su bile skupe i dobro se čuvale, te su se njima pokoljenja služila! »Varičić« ili »varićak« jest najmanja mjera drvene kutije, a redovito ga nazivaju »purin varićak« (mjera za puru). »Kuti j a« a negdje zovu i »pola«, jest mjera od 8—12 oka žita, već prema vrsti i težini žita. Posebna je ta kutija na »pazaru«, a vlasništvo općine ili grada, bila željezom okovana na obje strane i u sredini sa željeznom šipkom, te se je po »pazaru« nosala, da se odmjeri žito. Taj okov od željeza bio je zato, da ne bi tko podrezao kutiju i tako varao. I znala se je cijena »kutije žita« — već prema vrsti žita toliko i toliko groša. Druga mjera bila je »čerek«, t. j. dvije kutije. Daljne mjere jesu: »strana« (oko 50 oka), onda »šinik« (80 oka), te »tovar« (100 oka), ali sve te mjere imale su podlogu »kutije«, Veće kutije nazivale su » u1čeci« i to prema veličini: mali, srednji i veliki »ulček«. »Ulčeci« su služili za držanje raznoga brašna (ali već prosijana), te »j erišća« (sušenih rezanaca), kao i »bungura« (kaše). Sve te kutije spadale su u nužnu potrebu kuće a njihova preprodaja bila je tek u većim mjestima kao Sarajeva, Travnika, Visokoga itd. Naš narod veli: »Sve s vremenom!« — pak i drvene kašike i kutije već su dobro lokalizirane, a sigurno će ih povremeno i nestati, ali drveni ugljen još se uvijek »pali« po starim pravilima i u starom obliku. Nije badava rečeno, »da je Bošnjak drven«, jer se je u drvenoj kući rodio, u drvenoj bešici odnjihao, drvenom se kašikom hranio i u drvene »sklopnice« kopao se!