Ružna vremena nastaše. Tuži se svatko, a da ti i ne probijeli zube, znaš po sebi šta će ti reći: oskudica, besparica, jad i čemer. Kroz Rotimlju, selo pitomo, natjeraju Hrašnjani stoku s planine, a tanko grlo zapjeva pjesmu današnjice. Sigurno je tanko Latinče ovuda propjevati. Svakomu pjeva iz duše. Stari ljudi, okupljeni kraj džamije — gdje zimi hodža uči u dan djecu vjeronauku, a u večer odrasle — osluškuju oduljivši šije i nagnuvši uho odakle dolazi glas. Ovako u kasno popodne ostave kuće, gdje su radili oko sitne djece ili su okresivali plotove, napajali stoku ili zalijevali kupus u vrtlu, pa dođu džamiji i pomole se Bogu, šutke. Zna On šta oni misle. I dobar je, a što je njih zlo snašlo, to je da se prekale kao čelik. Zlo je došlo za neki stari grijeh, ali i otići će — nestaće ga, Tako to uvijek biva. Oni se samo Bogu mole, jednom će ih sigurno uslišati, i nestati će zla, radi koga propištaše sitna djeca zamuka gladno govedo, za'rza usukan ždrijebac, a čovjeku omrznu živjeti gledajući jad, što ga je sapleo sa svih strana. Tako oni gore posjede na Gorici još malo pred džamijom, progovore o ljetini, i pričekaju dok se sunce nagne Matokitu, da siđu Rotimu, gdje se okupi mlađarija, umorna od posla —-jer radi od zvijezde do zvijezde, a dug je dan kasnoga ljeta. No uza sav umor, kad se umiju na bistroj vodi što bije iz česama, dobiju snage za umetanje. Stari se poredaju amfiteatralno i pomlađuju se gledajući napete tetive na rukama svojih sinova, koji odbacuju kamen s ramena, dok sjena jablana dulji preko njih i pada preko umetaljke na ograđene njive s dozrelim kukuruzima, Svi sude svima. Slabiji se ranije izmiču iz igre, a ostaje pet-šest najboljih, pa se i tu proberu, da ih ostane troje, pa najposlije dvojica, a kad jedan ipak ostane u igri najstariji, zna se da je pobjednik. Pa kad sunce zađe za brda, kad krš posivi, a bleka ovaca, što su ostale iza egzekutora, napuni čitavo raštrkano selo, koje zamiriše pjenušavom jomužom, razilaze se bacači sa starcima kućama. Hrpice i gomile kreću raznim stranama, jer je razbacano selo, a ona je družina najponosnija, u kojoj je pobjednik, o kojemu ne će pisati novine i koji ne će dobiti nikakove trofeje, ali o kojemu će se noćas govoriti na sijelima, i na koga će budne djevojke misliti, da ga, kad zaspu, svu noć, presanjaju, košćata, jaka, zadihana, pravoga čovjeka. Kreću gomile i pričaju, sada ni očem drugom nego o bacaču — pobjedniku. — E, može, brate, baciti, k'o kad može. A ima Omer života kao druga dvojica, — kaže stari Duran. — Može, Durane, ja ne velim da ne može, ama, brate, kad bijaše Hajdar u snazi! Bože umiljenii Ne bijaše toga, ko bi ga prebacio. Na dernecima se iskupi hiljada duša, pa svi mogu, dok on ne uzme kamen u ruke. A kad ga on prihvati, svak više ohladi od bacanja. — Mogaše, brate, baciti ko niko, — potvrduju drugi. — A im'o je i snage, brate, — nastavi Ale. Znaš, kad ono držaše dućan dolje podno sela, maločak ovih seoskih potrkušica. Pa doš'o ti jednom jedan gornjaš u njega. — Pomaga Bog! — Bog ti pomog'o. — Imaš li konjskijeh ploča? — Imam. Eto di džem, pa poberi. Uzeo gornjaš jednu ploču, pa je prebi u ruci k'o da je od tijesta, te drugu, treću, . . . desetu, dok su mu se svidjele četiri, pa potegni forintu da mu plati. Moj ti Hajdar forintu među prste, pa hrs . . . na dvoje k'o da nije kovano srebro no treščica, »Ne valja ti,« veli, »daj drugu« . . . te treću, dok mu je šestu uzeo i kusur vratio. »Imamo mi,« veli, »još snage i kuveta«. — E, dina mi moga, to, beli, nikad od njega nisam čuo, — veli Mušan, a od nekakve mu dragosti dršće vilica i pusta suza ništa što nije poletjela. — Pa junak se sam i ne fali, već drugi pričaju njegovo junaštvo, Ja sam tu, Mešane, bio k'o što me evo ovdje sada vidiš. — Nego, ljudi, baš ne bijaše njegova bacanja u pet japta1) — Kad ono bijaše jednom, Boga mi, bilo je to poodavno, dernek u Barama, — otpoče Salih s Orašja — iskupilo se naroda k'o na kijametu.2) Bilo je tu naroda iz trideset sela. Baca se to u šesn'es'. Ne daju se momci kamenu smiriti. Leti pust kamen s momačkog ramena k'o džunle iz topa. Jedan baci, drugi prebaci, baci, prebaci, dok Boga mi osta najstarija biljega nekoga Jeftića. Baca, brate, zmija ga copila, preko svih korak, a on mu balega svrh glave frci kolik'en' onamo u plot, kad goč baci. Muka meni, crkoh. A oni njihovi viču: »Nije ga majka rodila, ko će danas prebaciti Jeftića!« Skočih ja na noge da prifatim onaj kamen što se oni bacaju. Svi se oni zblehnuše. Znadu, i ja isam nešto mog'o u našem selu, ama nisam bio za derneka. Spodbih kamen, pa ću Haidaru: »Daj, Haidare, turske ti vjere, baci jednom!« Dršće Hajdar k'o da ga je predrta groznica ufatila. »Ne mogu«, veli. »Daj, Hajdare, kumim te Bogom velikim!« Jedva ga naćerah. Uze Hajdar kamen na rame, priđe piku, pa ga samo otisnu s ramena. Prebaci svima osim Jeftiću. Kad Jeftić vide, zdrnu se, pa i on uze kamen, te još dva tabana3) odmaknu. Sad ja više ne trčim po kamen. Po četeres' naših trče i nose Hajdaru kamen, Uze Hajdar, pa se malo povi, pa taman4) kao da je smjerao u Jeftićevu biljegu. Opet Jeftić uze kamen. Savi se, poprskoše mu švi na košulji, ali džaba, ne može dalje! Ha, Boga mi, kad bacač počne u jedno mjesto smjerati, nema više tu bacanja. Opet Hajdaru dodaše kamen, a Hajdar se skupi, u šaku bi stao, pa k'o džilit! Dina5) mi moga, taman ga ukop prebaci! E, ljudi, ne trebam vam pričati, kakva nastade cika i vriska, k'o da se nebo prolomi, a stari Mujaga, rahmetli babo6) mu, viknu k'o jelen, a sve mu suze k'o kiša niz lice grohte: »Neka Boga i Hajdara moga! Hodi sine, da kahvu pijemo!« NAPOMENA: Fusnote dostupne u PDF formatu