Nekolike velike porodične zadruge u Bosni i Hercegovini.

GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJA,

Nekolike velike porodične zadruge u Bosni i Hercegovini.

Autori: Milan Karanović

Nazvali smo ih »porodične zadruge« za razliku od zemljoradničkih zadruga Rajfajzenovog sistema, imena organizacije koja se često čuje u sadanjem privrednom životu. Te se velike porodične zadruge naglo raspadaju, naročito iza rata. One su se formirale za turske vladavine u dinarskim oblastima. To staže naziva Cvijić etnografskim osvežavanjem. Za turske vladavine bila je slaba opšta bezbednost jer je bila zavladala hajdučija. S jedne strane veća sigurnost od napadaja hajduka i krdžalija, a s druge strane, što je, po turskom poreskom sistemu, uziman harač na dim bez obzira na broj članova porodice: sve je to razvijala težnju udruženoj borbi i potrebu što većih porodičnih zajednica. Njihovu geografsku rasprostranjenost označio je Cvijić. Još su u životu predanja o tim velikim srodničkim zajednicama u kojih su se mogle i da »hiljade« ovce. Zadruga u kojoj je odrasla Cvijićeva majka u Jadru Srbijanskog Podrinja brojala je 70 članova. Petar Rađenović spominje zadrugu Jeličića u Bjelajskom Polju (po navodu Gavre Vučkokića u knjizi: »Robstvo u slobodi ili ogledalo pravde u Bosni« sv. I. s. 30.) da je između 1850.-60. god. imala 70 čeljadi, od toga 23 udate žene. I u Pounju Bosanske Krajine ima sećanja na te velike porodične zadruge. Za Štrpce se priča da su njihovi stari imali toliko čeljadi u kući »da je 13 kolijevki sa djecom pri sisi izlazilo na njive kad se radi o letini; da je iz kuće Rade Štrpca »išlo devet divan-kabanica na zbor crkvi«. Za Majkića porodicu, dok je bila na Zmijanju i zvala se Gvozdeni, postoji predanje da je imala 94 čeljadi sa 30 kosaca i 30 žena i sa 1500 ovaca. Iz kuće Mrvoša Dobrote izlazilo je 30 kosaca. Predak Kovačevića imao je 70 čeljadi. Predak Praštala doselio sa 60 čeljadi i 1000 ovaca. Pred Bunu 1875. god. jedna zadruga Karana u Buševiću brojala 44 čeljadi. Do današnjeg vremena održale su se dve velike porodične zadruge u Paunju i to: Oljače u Velikoj Rujiškoj (čujem da su pre godinu podeljeni) i Jove Karana u Baštri, obe sa 35 do 40 čeljadi. Te velike porodične zajednice, zadruge, istakao je Cvijić kao važan faktor za formiranje naše patrijarhalne kulture i nekih karakternih psihičkih osobina našega naroda. Njih sve više nestaje, jer je nestalo i onih uslova i pogodnosti za njihovo formiranje i održavanje. Ispitujuć, 1924. god., naselja i poreklo stanovništva u Zmijanju po metodi Cvijića saznao sam da je u ispitivanoj oblasti najveća porodična zadruga sa čeljadima Marka Đukića u Donjem Ratkovu, a u zaseoku Kragujevici, sa 56 članova. U zadruzi je bilo 11 oženjenih zadrugara koji su živeli poluodvojenim životom u 11 zgrada i sedali kad jedu za šest stolica; tada je išlo dete iz zgrade u zgradu i zvalo na zajednički ručak i večeru. Kuća i mlječar sa tolikim zgradama daje utisak celog manjeg sela. God. 1926., leti, na putu za oblast Janj nađem u Jajcu uvažene profesore, braću G. D-ra Tihomira R. Đorđevića, profesora Etnologije na Beogradskom Univerzitetu, i G. Vlada, poznatog skuiljača našeg muzičkog folklora. U razgovoru spomenuh im, pored ostaloga o životu i običajima narodnim, i veliku zadružnu porodicu Đukića uZmijanju. To zainteresova, naročito uvaženog profesora Etnologije; i tada mi svrati pažnju da za vremena hvatam sve do najsitnijih detalja o životu, radu i običajima tih velikih porodica. Na žalost, bilo je već kasno za Đukiće, jer su se toga proleća podelili u troje i samo je u zadnjem času spašen za nauku zajednički snimak. Od toga vremena obraćao sam više pažnje velikim porodičnim zadrugama, fotografisao ih i pribrao podatke o njihovu životu, radu I međusobnim odnosima, nameravajući da to iznesem u seriji članaka o njima. Sređujući beleške za štampanje dobijem od Etnološkog Seminara Zagrebačkog Univerziteta jednu raspravu: od dvojice mladih radnika na Etnografiji, G. Držislava Švoba i G. Franka Petrića, bez sumnje njihov seminarski rad. Veselilo me je da je, zaslužna za našu nauku, Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti u Zagrebu otpočela sa zadrugom Domladovac od 60 porodičnih članova u selu Lazini, općine Draganić a kotara karlovačkog u Hrvatskoj. Pomenuta zadruga Domladovac je tim naučno interesantnija što je u pet grana toliko razrođena da se i žene i udaju izvesne grane među se. Time Akademija Zagrebačka dopunjuje svoje mnogobrojne štampane radove o životu i običajima narodnim raznih krajeva Slavenskog Juga. U Severnoj Bosni, sreza kotorvaroškog, ima dve velike porodične zadruge sa 40 članova: Marka Tešića u Bilicama i kneza Petra Bojića u Borku. Počeću sa još većom zadružnom zajednicom u Severnoj Bosni a to je: PORODIČNA ZADRUGA GIETRA MILOJEVIĆA U BANJALUČKOJ VRHOVINI. Da je preglednije i jasnije, rasporedio sam opis, građu i promatranja i to na odelže, ostavljajući da na kraju serije članaka o velikim porodičnim zadrugama donesem o svemu tome opšta i zaključna svoja razmatranja. Članku prilažemo ove tri skice: 1. položaj sela, u kome je velika porodična zadruga Petra Milojevića, prema poznatijim istorijskim i većim mestima Jajcu i Banjoj Luci; 2. položaj istoga sela među selima ostalima iz neposredne blizine u većem razmeru i sa mestima oko kuće koja se spominju; 3. skicu rasporeda zgrada oko kuće zovu Ravia Erhovina, a daljnim krajevima i Banjalučka Vrhoviia; spada srezu kotorvaroškom a Vrbaskoj Oblasti u Bosni. Nasel.s je na površi koju usecaju uske i duboke potočne doline rečice Ugra i njene nritočice Kobiljske Rijeke. Ona je iznad sastava Kobiljske Rijeke sa Ugrom koji se sleva u Vrbas. Posle Kobiljske Rijeke Ugar, u daljem svom toku, prima dva potočića, nazvana u diminutivu imenom rečice u koju se slevaju, a to su: Veliki Ugrić i Mali Ugrić. Nadmorska visina mesta, na kome je kuća Milojevića, je 1000 t, a to je označeno na special-karti sa imenom Panić. Iznad kuće je najviše brdo Oglavak (1120tj. Tolika je relativna visina naselja Kobilje i njenih delova u dnu potočnih dolina Ugra i Kobiljske Rijeke, da mesto gde je kuća sa zgradama ima oštru planinsku, skoro alpsku klimu, a mali proplanci uz vodu imaju župsku klimu. Na brdu sneg rano pada, početkom oktobra a nekad i ranije, a diže se kasnije, skoro u aprilu mesecu. Uz Ugar i Kobiljsku Rijeku sneg kopni na mesec dana ranije nego na brdu. Najveći deo zemlje Petra Milojevića jesu livade i pašnjaci. Na brdskim delovima zemlje najviše seju zob koja dobro rodi, a pored zobi i krompir koji naročito dobro rodi i bude krupan. I kupus sade i može da rodi, ako se samo rano posadi. U nižim delovima seju ječam, pšenicu i lan, a uz Ugar i Kobiljsku Rijeku seju nešto i kukuruza. Selo Kobilju odvaja od naselja Imljana potok Zmajevac koji se sleva u Kobiljsku Rijeku. Preko Ugra je selo Prisjeka koje pripada grupi naselja poznatih pod imenom Pougarje. Te uske i duboke rečne doline toliko udaljavaju naselja da se mogu dozivati dva čoveka, a jedan drugom dok dođe treba pešice dva sata dobra hoda. Kuća sa zgradama. Kuća i oko nje zgrade sve s strani. Među zgradama su zasađene voćke i nije moguće svo »sganje« (zdanje) iz blizine fotografisati tako da se vidi raspored zgrada. Kada se posmatra kuća sa zgradama sa kakvog visa daje utisak manjeg zbijenog sela. Ima staru kuću i novu veliku kuću; obe su drvenare dinarskog tipa. U strani su i zbog toga seobe »na izbu«. U staroj kući je izba od oblih sgabala i niže izbe jedan pridodagak pod istim krovom. U njemu su bile zimi ovce, a sada se tu prase krmače. Nova kuća je od brvana, a izba je ozidana od kamena i kreča. Stara kuća je sagrađena pre 60 god. kad je porodična zadruga bila manja i sa manje kućne čeljadi i imovine. U novoj kući je veliko ognjište i to uz pregradu sobe. Jedna je soba velika i u nju se održavaju porodične svečanosti: slavi Krsno Ime, postavlja sofra o daćama, obavljaju zimi svadbe i dočekuju zimi gosti i namernici. U kući je i jedna manja soba u kojoj ručavaju deca, a i velika čeljad i to samo kad ima stranih ljudi u kući kraj ognjišta. Peć se loži iz kuće zajedno sa ognjištem. U toj peći peku manje hljebove od zobi, i leti u veliku sobu i ne zalaze zbog velike topline u njoj. Pored velike kuće, koja se smatra za glavnu, ima jedna zgrada oblika kuće i rasporeda odeljaka sa ognjištem i zovu je »mlječar«. Tu se »vari varenika« i razljeva u karlice da se hvata kajmak. Odvaja se kajmak u kace, a varenika se siri na sirištima i sir se meće u kace za zimu. U novije vreme uvode način sirenja sa Vlašića upotrebljavajući kvas. Toga sira sa kvasom imaju u manjoj količini i iznose ga pred odličnije goste. U mlječaru na ognjištu gotove jelo i za čeljad i goste, dok na kućnom ognjištu peku veće hljebove, retko kada da što od jela gotove i to većinom za goste na brzu ruku kao n. pr. džimbur. Oko nove kuće i mlječara zgrade su za oženjene zadrugare i zovu ih »kiljeri«. Oblika su kuće, od brvana su i sa ozidanom izbom. Gornji deo izbe ima i sobu sa peći ali nema ognjišta, nego je u tome delu zgrade »ostava« haljina dotičnog para. Za sad su u kiljeru po dva zadružna para: jedni mlađi u izbi, a drugi stariji gore, ali se opaža težnja da svaki oženjeni par ima sam za se kiljer. Takih kiljera ima pet, a šesti je u gradnji. To je zametak nove porodične zadruge koja počinje da živi polu-odvojeno i samostalnim životom od velike porodične zadruge. Oženjenu paru u kiljeru čim doraste sin za ženidbu ožene ga i on dobiva izbu, a iz izbe onaj izlazi i pravi sebi poseban kiljer. Tako će uskoro svi ogranci ove velike porodične zadruge imati svaki za sebe svoj kiljer sa potrebnim brojem pregradaka prema broju parova. Oko velike nove kuće raširuje se novi krug kiljera, manjih zgrada oblika kuće. Za žita su dva »ambara« od brvana pokrivena daskom. Razdeljena su pregradama na okna za svako žito. Kukuruz se seje u manjoj količini, samo uz potok Kobiljsku Rijeku. Zbog toga imaju samo jednu »kukuruzanu« na podzidu i zovu je »kočak« ili »kram«. Kod kuće su četiri košare: dve za konje, a dve za krave. Košare su od poluoblića i oblića pokrivene daskom. Svinjaca ima tri: jedan zajednički za sve svinje, a dva za krmače kad se oprase. Izvan kuće je, u njivama podaleko od kuće, »stan« sa četiri »kućare«. To su zgrade od tanjih oblića pokrivene daskom. No kad rade na njivi i sklanjaju se od ružna vremena. Tu se čeljadima tada gotove jela. Izvan kuće je gor, ovog leta u njivama koje se zovu Krčevine. I kod njih se čuje uzrečica: »Nema tečevine bez krčevine«. Tor se sastoji od lesa koje su prošće »popleteno« prućem i ima četiri velike pregrade. Tu stoka noćiva leti i tor se premešta svaki peti dan. Kod tora su torarske kolibe. One su od brvana, pokrivene daskom i mogu da se pomiču za torem. U njima leti noćivaju čobani kod tora. S njima čuvaju tor tri velika torarska psa, privezana za tor. Kad se prokose livade bude i dva tora. Ovoga leta ostavljena je da preleži jedna njiva na Mramoru i kad se pokosi »mekota«, preneće jedan tor da potare za ječam, lan i krumpir. Raspored je zgrada ovaj: u sredini je velika nova kuća; niže kuće je »mlječar«; iznad mlječara, nešto podalje, je stara kuća koja služi sada za svinje i goveda; iznad mlječara i stare kuće su kiljeri, jedan pored drugoga; nešto podalje od kiljera su dva ambara za žita i »kočak« ili »kram« za kukuruz. Sve te zgrade nisu zasebno ograđene da čine obor ili avliju, nego su između zgrada zasađene šljive, a pred kućom je velika lina. U blizini kuće je vrelo vrlo zdrave vode i odatle nose vodu u drvenim sudovima koje zovu »vučije« i »breme«. Iznad kuće je šuma planina i čim sgoku pusti iz staja ona odmah zađe u šumu. Jedan zaravan iznad kuće, koji je iskrčen planinski proplanak u borićima, zovu »Igrište« i »Maslišta«. Tu mladež igra kolo na Božić i o velikim praznicima. Na istom mestu odr- žava selo Kobilja maslenu molitvu na taj način što svi domaćini donesu se i mlado maslo; sve u kesama od komada starog veza, a maslo u drvenim čanicama. To biva svake godine na drugi dan Duhova. Sveštenik osveti vodicu, poškropi njive, blagoslovi se i maslo. Postave sofre, svaka porodica za se, a odvojivši od svega po malo, postave posebnu sofru za siromahe i namernike. Mlađarija iza toga kolo igra. Poreklo porodice. — Milojevići u Kobiljoj spadaju grupi rodova koji slave retku krenu slavu — Sv. Simeuna Bogoprimca, 3. februara po starom kalendaru. Zovu ih kao kršnjake Simunjštacima. I sam način slavljenja Krsnog Imena je interesantan i vredan pažnje i posebne studije; jer taj način slavljenja nisam našao ni u kojem kraju. U selima Kobiljoj i Imljanima skoro 75% kuća slavi Simunjdan, kako ga oni nazivaju. Počnu ga slaviti drugi dan po Božiću, na Sv. Stevana Arhiđakona, pa sve do Simunjdana. Razrede se kad će koji domaćin sastavljati ljude; danas jedan, sutra drugi. Tada napijaju u Slavu Božiju, čitaju Slavu (slavsku molitvu) i lome krsni kolač koji zovu i »slavski kolač« i »slavski hljeb« i to sve sa neznatnim razlikama kao u okolini Sarajeva. Sastaju se u oči toga dana, ali ne drže »pojutarce« ili kako oko Sarajeva zovu »krilje i okrilje«. Do Simunjdana, u to 40 dana, svi se izredaju sa slavskom sofrom (postavljajući slavsku sofru). Na Simunjdan idu svi u crkvu na Imljane gde im taj dan čini sveštenik službu »čita« i prelije koljiva. Kad izađu iz crkve posedaju na snegu po prestrtim »mutapima« (konjskim pokrovcima od kozije kostreti), služe se koljivom jedan od drugoga, čita jedan slavu, napija u slavu i lome slavski hljeb. U veče razlaz, svaki svojoj kući. Taj dan, na sam dan Sv. Simeuna, je kao zajednički dan slavljenja, donekle ono što je u okolini Sarajeva »krilje i okrilje«. Iza Simunjdana počnu kretanja sa ovcama u župne krajeve na »janjila«, a vraćaju se iza Đurđevdana. U jesen opet gone ovce u župu i vraćaju se pred Božić. Zbog toga sam iagovestio pretpostavku u jednom svom članku da je taj način slavljenja u vezi sa stočarskom privredom i stočarskim sezonskim kretanjima1). Na množinu Simunjštaka i njihov upadljiv procenat prema drugim slavama u okolini Vlašića planine, upozorio je Vlad. Skarić2). Ded današnjeg starešine porodične zadruge, Petra, zvao se Miloje Đekaionić živeo je u Grabovnci, susednom selu gde sada ima nekoliko kuća. Kažu da su ovde od starina. Neki put reknu da su im stari od Hercegovine, ali ne posve sigurno. Dobija se dojam, ako su doselili, da je to moralo biti vrlo davno, pre 400 god. U Hercegovini imaju Simunjštaci Skočajići u Nevesinjskom Polju čija je starina, po svoj irilici, od Bjeloplavića. Ispitivač oblasti Bjelopavlaića, Petar Šobajić, navađa da se iz Bjeloplavića raselilo jedno starinačko bratstvo sa slavom Sv. Simeun3). Đekanoviće smatraju kao porodice koje zadržavaju i čuvaju starinu u selu. Čak i jednu posebnu šaru na pregači, izatkanu, zovu »Đekanovka«, pa odivi iz toga roda koja je smislila i prva otpočela tkati pregaču sa tom šarom. Među vrstama pregama koje su nabrojali, a ima ih 20 vrsta, ne ni jedne, nazvane po rodu odive koja je prva otkala, nego samo »Đekanovka«. Mnloje Đekanović ostane siroče bez oca i majke i najmi se da služi kod nekakva Nede Panića u Kobiljoj. On je kugu prekužio kad mu je bilo 14 god. Živeo 100 god. i umro 1883. god. Prozvan je Panić zbog toga što je služio kod Panjića; pa čak jedno vreme, kad mu je spahija dao zemlju i »okućio« se, zvali su ga i dalje Panić. Iza Okupacije, pri popisu stanovništva, zapisani su Milojevići po dedu Miloju i tako se i danas »prezivlju«. Zemlju je otkupio pre Okupacije, od age koji je bio iz Banja Luke. 4. Struktura porodične zadruge po srotstvu. — Miloje je imao tri sina: Milu, Lazu i Mitra. Mile je umro pre svoga oca Miloja i to 1877. god. u 50 godini života. Laza je umro i pre oia Miloja i brata Mile u 30. godini života 1872. god. Mitar je iza oca živeo i umro 1900. god. u 60. godini života. Lazo je ostavio iza sebe dvoje sitne dece koja su »nejačka« obamrla i tako se njegova grana zatrla. Mile ima sinove: Iliju, Petra, sadašnjeg starešinu porodične zadruge, i Vasilija. Ilija je umro 1915. god. u 55. godini života. Ima sinove: Nedu, kome je sada 55 god., i Jovana kome je 22 god. — Nedina je žena Gospana iz roda Đukarića u Kobiljoj. Nedo ima sinove: Savu, kome je sada 22 godine, i služi rok u vojsci, kćer Simeunu, koja je sada devojka u 18. godini, sina Iliju u 12. godini i Mihailo u 8. godini. Sava, sin Nedin, je oženjen. Žena mu je Gospana iz roda Milića u Vlatkovićima. Njenu sliku donosimo s lica i s leđa radi nošnje i neki delovi, jagluk i pregača, otkupljeni su za Sarajevski Muzej. Sava ima sina Vojislava u prvoj godini života. — Žena je Jovana, sina Ilina, Gospana iz roda Makarića u Imljanima. Imaju kćer Mirjanu u prvoj godini života. Petar, današnji starešina porodične zadruge, kome je sada 68 god., ženio se dva puta. Prva mu je žena Đurćija iz roda Vranješevića u Borku, a druga, istoga imena Đurđija, iz roda Stojanovića-u Vlatkovićima. Petar ima sinove: Marka i Gojka, i kćeri: Stojicu, Todoru i Đuku. — Za Markom je, kome je sada 38 god., Gospana iz roda Vujinovića u Kobiljoj. Marko ima petero dece: tri sina i dve kćeri. Sinovi su Markovi: Todor, kome je 15 god., Milorad u 7 god. života i Adam u prvoj godini. Kćeri su Markove: Savka, kojoj je sada 14 god., i Đuka u 8 god. života. — Gojko, sin Petrov, kome je sada 30 godina, ima ženu Jelku iz roda Vasiljevića u Borku. Gojko ima gri sina: Blagoja u 11. godini, Čedomira u 6. godini i Đurđa u prvoj godini. — Petar ima tri udane kćeri: Todoru u 40. godini života, koja se udala u rod Miljanovića u Grabovici; Đuku u 35. godini, koja se udala u rod Kelemana u Imljanima, i Stojicu u 33. god., koja se udala u rod Đukarića u Kobiljoj. Vasilija, brat Petrov, ima sada 60 god. Ženio se tri puta. Prva mu je žena Gospana iz roda Milića u Vlatkoviđima, a umrla je pre rata u 30. god. života; druga žena Jovana iz roda Makariđa u Imljanpma i umrla je posle rata; sadašnja je Savica iz roda Filipovića sa Borka. Vasilija ima jednog sina i tri kćeri. Sinu mu je ime Stojan i sada mu je 12 god. Kćeri su Vasilijeve: Anđa u 28. god. života koja se udala u rod Milića iz Vlatkovića, Ljeposavu u 19. god., koja je sada devojka na udaju, i Milju u 16. god. života. Mitar, treći sin Milojev, umro 1900. god. 61. godini žnvota. Ima sinove: Jilazu, Milu, Đur1ja i Damjana. Lazp je 55 god. i ženio se tri puga. Prva mu je žena Ilinka od roda Grubača u Imljanima; druga Petra odroda Đuranovića iz Grabovice; treća Simeuna iz roda Ražića, koja je umrla 1928. god., i sada je udovac. Lazo ima dva sina i tri kćeri. Sinovi su mu: Bogdan u 20. god. života, sada momak na ženidbu, i Mptar u 6. god. života. Kćeri su mu: Živana, udana u rod Ćoralića u Kobiljoj, u 30. god. života a umrla pre 3 god.; Stoja u 28. god. života, udana u rod Bukarića u Kobiljoj, i Mara u 11. god. života. Mili je 45 godina. Žena mu je Duja iz roda Kelemana u Imljanima. Ima sina Dimitrija u 16. godini života i kćer Vasiliju u 25. god., udanu u rod Nedića u Kobiljoj. Đurađ je imao 40 god. Nestalo ga uz rat, ne zna se kako. Jedni misle da je zarobljen u Rusiji. On ima sina Mirka, kome je sada 15. god. Đurđeva je žena iz Bastasa od roda Svjetlana. Damjanu je sada 38 god. Žena muje Perka iz Kobilje od roda Ćoralića. Ima tri sina i dve kćeri. Sinovi su mu: Nikola u 13. god. života; Milan u 11. godini i Branko u 5. god. života. Kćeri su mu: Stana u 7. godini života i Borjana u 5. godini života. Imovina. — Imovina je porodične zadruge nepokretna i pokretna. Nepokretna imovina je zemlja. Ona je bila aginska i davan je hak. U Imljanima ima rodova sa slavom Sv. Simeuna Bogoprimca koji su »starovnici i svojaci od postanja«, t. j. koji su imali svoju vlastitu zemlju i na nju tapije. Jedni od tih rodova su Grubači i Ponorci, oba u Imljanima. Miloje, predak Milojevića, iz najma došao je do zemlje, a to je mogao dobiti zemlju samo od spahije. Porodična zadruga Petra Milojevića ima oko 1000 dunuma zemlje. Pokretna je imovina »kućna« ili zadružna. Članovi porodične zadruge sve sami izrađuju. Kupuju samo sb i piće za Krsnog Imena, a u novije vreme opanke za svečanosti i boje u obližnjim varošima. Počinje da se razvija i lična imovina koju ovde zovu »posobac«. Od svih članova samo Vasilija i Nedo imaju taj »posobac« i to svaki po jednog vola i po jednu kravu koje daju izvan kuće komšijama: vola na »izor« a kravu na »priplod«. Zametli su taj »posobac« na taj način što su od dobivene vune na deobi pleli čarape i prodavali ili na sajmu u obližnjim varošima ili kad oteraju stoku u župnije krajeve gde nema ovaca i vune. Taj »posobac« zovu u »Pounju Bosanske Krajine« »prćija« i »zametnuti prćiju«. Postanak i razvitak te »prćije« utiče na deobu zadruge. Taj proces raspadanja velikih porodičnih zadruga zbog razvitka lične imovine »prćije« u »Pounju Bosanske Krajine« propraćen je na drugom mestu1). Od stoke imaju 100 ovaca »objanjljenih« sa 100 janjadi, 70 jalovinja i 20 ovnova: svega 300 glava ovaca s janjcima. I ovde se održavaju pričanja o tome kako su se nekada ovce hiljadile. Rekviriranje uz rat znatno je umanjilo ovce. Među tih 70 jalovinja su i ovce »dvizice« koje se janje istom u trećoj godini. Koza ima 50, a jaradi 40 glava. Goveda ima svega 42. Od toga 14 volova ko.je hvataju u 7 »lijesova«. Oru na četiri pluga, a brnaju (zube) na tri zubače. Pored toga imaju 10 junaca, 6 oteljenih krava. a 10 jalovih i junica. Konja imaju šestera. Od toga je jedan jahaći konj »sedlanik« za starešinu zadruge ili i za druge starije članove zadrute kad idu u svatove a starešina ne ide. Osgali su konji tovarski i među njima tri kobile koje se svake godine ždrijebe. Na konjima gone žito u mlin i iz varoši kada kupuju kukuruz, usto se iz varoši. Zadruga troši godišnje vagun žita (oko 10.000 kilograma). Imaju tri velike krmače koje se irase svake godine, čak neke i po dva puta godišnje. Ove godine imaju desetero »kezmadi« jednogodišnjaka. Dvogodišnjake i stare krmače hrane za »posjek« u jesen i zovu ih »ranjenici«. Ovog leta hrane ih šest. »Tuku« ih »uz ono pet dana« o Arhanđelovudne. Salo, koje zovu »peškir«, tope za mast, a slaninu suše na dimu. Kako je dim omorikove šume slanina i suho meso nema onaj ukus kao u Pounju Bosanske Krajine gde suše na dimu »bjelogorice«. Zimi troše slaninu a i leti poslanicima i iznose na sofru o Maslima. Za Božić hrane dve velike pečenice i peku ih na Badnji Dan na ražnjevima. Pored toga zakolju i po koju ovcu i više kokošiju. Imadu četiri »trnke« pčela i 40 kokošiju. To im je sav mal u živome. Podela rada, prava i dužnosti. — Porodična zadruga Petra Milojevića u Kobiljoj ima 48 čeljadi. Od toga je 28 muških a 20 ženskih. Oženjenih je 10 ljudi, a jedan je udovac i jedna udovica. Od 11 žena — dvanajesta je pre godinu dana umrla — u kući su stalno tri: jedna je »stopanica«, a po dve se sedmično redaju. Stopanica »vari vareniku«, razleva je u karlice, duge i plitke drvene posude koritasta oblika, da se hvata deblji kajmak, kupi ga u kace za zimu, siri sir na sirište i meće u kace za zimu. Pored toga stopanica daje začinu, gotovi jelo za goste; osgale dve žene, koje se svako sedam dana izmenjuju, gotove jelo za »poslenike« na njivi i nose im tamo, muzu ovce i donose mleko, postavljaju stolice čobanima da jedu. Na njivu mogu od jednom da izađu 20 žetalaca ili kupilaca sena, a 10 kosaca. Na njive kad oru izlazi sedam »radila«: četiri pluga i tri »brnače« a sve vuku volovi. U toj su porodičnoj zajednici: četiri momka na ženidbu a četiri devojke na udaju. Četiri mlađa muška znaju čitati i zapisati svoje ime, jer je Gojko išao u osnovnu školu u Skender Vakufu koji je udaljen 8 km. Drugi su naučili od njega. Ovce čuva stalno Nedo, a dok su u selu pomaže mu Milja; kada goni ovce u Župu, ide sam Nedo. On je stari čoban i zna sve šta treba oko ovaca. On, vele, zna šta ovca misli i šta joj sve treba i »osjetan« je za sve. Od ostalih članova porodične zadruge čuvaju: jalovinje Marko i kći mu Savka; janjce Nikola i Mihailo; koze Marko a jarad Teodor; »krmke« Stojan i Ilija. Od goveda čuva: volove Jovan; junad Simeuna i Mara, krave Savka, konje Milan i Blaže. Najviše melju zob i od nje »kuvaju« hljebove. Pre nego će gonigi u mlin, upola je poprže na vatri u limenoj šupljikavoj posudi i u kaci je gvozdenim sečivom u pola isprebijaju. Stalno je jedan mlinar u potočaru mlinu, jer treba sedmično 200 kg brašna. Petar je starešina porodične zadruge u natrijarhalnom smislu reči; on nikom ne polaže račun i niko ga ne pita za utroške ni uopšte, ni kad zastupa zadrugu pred nadleštvom. Nje.mu se od strane sve čeljadi ukazuje pažnja na svakom susretanju n ako on, miran, povučen i skroman, ne iziskuje da se služi od starine uobičajenim pravom. Poznajem manju porodičnu zadrugu, Adama Grubača u Imljanima, sa 40 čeljadi gde svako čeljade i u veče kad dođe s rada i od stoke ljube starešinu u ruku, a isto tako izjutra pri prvom susretanju. To nisam video kod Petra Milojevića. Ženske su im pravi majstori u ženskom ručnom radu. Izuzevši sezone poljskih radova, koja u ovom planinskom kraju kratko traje, svo drugo vreme provode u ženskom ručnom radu: predenju, tkanju, vezu i šivenju i to sve izrađuju sa velikom veštinom i preciznošću. Može se videti grupa devojčica od 7 god. kod stoke gde predu i vezu; čak sam video devojčicu od Zđo god. sa preslicom među odraslijim devojčicama. Selo Kobilja spada onoj maloj grupi sela gde se najviše zadržaje »starinska vežnja« kako oni sami izražavaju. To su sela Vlatkovići, Grabovica i pominjana Kobilja. Po opštem mišljenju sve okoline tu je u svoj severnoj Bosni najočuvaniji stari način vezenja sa tri boje koje sa puno umetničkog smisla slažu. Zato sam i otkupio za Sarajevski Muzej dva kompletna kostima, među njima i jagluk vezen na glavi i iregaču Gospane od roda Milića iz Vlatkovića, što se vidi iz iriložene fotografije. Ovo je kraj gde ima žena sa 20 razno vezenih ženskih košulja i 20 pregača raznih šara, od kojih svaka šara ima svoj naziv. Ženske svu jesen, zimu i proleće provode u ženskom ručnom radu. Mogu toliko da se zanesu u vezenju, da često vezu kraj slabe svetlosti na ognjištu, pa čak i na mesečini. Silazak sa ovcama u župne krajeve. — Poznato je da Humnjaci iz Hercegovine leti izgone stoku u planinu Zelengoru gde provode celo leto i vraćaju se pod jesen u svoje selo1). Planinštaci Banjalučke Vrhovine, protivno tome, gone ovce na izmaku zime u župnije krajeve na pašu i janjila, a u početku leta vraćaju se u svoje selo. U našoj pripovedačkoj književnosti ostavio je Petar Kočić u svojoj priči »Kroz Mećavu« lepu sliku kako Relja Knežević sa Zmijanja goni ovce u Lijevče na janjila, a to je ova: »Već bi se na nekoliko dana znalo, kad će gradom minuti krdo Relje Kneževića sa Zmijanja, i čaršinlije bi se iskupile na ćoškovima, i Turci bi posjedali na divanama da ćevše i seire kršno i bijelo blago. Kad bi zvono sa golemog ovna predvodnika rastegnutim zvukom odavalo da su prve ovce iza grada, pošljednje bi ulazile u čaršiju, prelijevajući se u punoj svetlosti proljetnog drhtavog sunca, a za njima bi ponosito jahao na brnjašu Relja, obučen u modri koparan i crvene, skerletne čakšire, sa crvenim šalom oko glave i krupnim, srebrenim tokama i ilikama, pod punim pusatom. I Turci bi se i čaršinlije divili i čudili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši dizaše se slast i toplina, svijetla i meka kao neznana pjesma bez riječi što se diže od zagrijane zemlje i, mirišući, veže se sa nasmijanim nebom proljetnim«2). I Petar Milojević živi u Vrhovini gde je kratko leto: rano sneg pada a kasno se diže. Rana i kasna paša je isključena, a sena ne dobije toliko sa svojih livada da može svu svoju stoku ishraniti. I ne preostaje mu, prema tome, ništa drugo nego koristiti se ranim prolećem i kasnom jeseni u župnim krajevima i goniti tamo stoku čim sneg okopni. Nedo je stalni sgari čoban kod ovaca. On se s njima potpuno saživeo, zna šta treba ovcama i on goni ovce u župnije krajeve. Dok Zmijanjci preko Vrbasa gone svoje ovce u Lijevče niže Banje Luke, stanovnici Imljana, Vlatkovića i Kobilje gone od starina u okolinu Prnjavora i Dervente. Iza Simunjdana nastaje veljača kada sneg okopni u župnim krajevima i počne trava da se ukazuje. Zdogovore se njih nekoliko čobana i kreću zajedno. Sastave po 1000 ovaca, ponesu svaki »preoblačilo« i čobansku vunenu kabanicu koju nose na kišnu vremenu i po noći se njome pokrivaju. Znaju se od starina njihova staništa i konačišta sve dotle dok ne stignu na naumljena mesta. Ponesu sira, kajmaka i slanine, a tamo kupe graha i brašna; zajednički kupuju i gotove jelo, naizmenice, ili jedan koji za gotovljenje jela ima više naklonosti. Župljani im izlaze u susret jer imaju izvesne koristi od njih: ovce pasući livade »pitome« travu, a gde noćivaju ovce tu je potoreno za kupus. Za kratko vreme, ako pane sneg, prikupe negde i sena. Žene im, u selima gde su sa ovcama, peru rublje za priglavke koje donesu i pletu idući za ovcama. U računima se izravnaju vunom, jer Župljani ne drže ovce. Na Spasovdan 1928. god. video sam na Imljanima o Maslima te Župljane za sofrom u pročelju gde ih časte; došli su iz daljine, više dana hoda, na čast i da ponesu pogođenu vunu za pašu i seno. Često zakupe seno za jesen i proleće. Na taj se način razvijaju poznanstva, poslovne veze, pa čak i prijateljstva između ovih Planinštaka i Župljana i vrši se razmena proizvoda. O Blagovestima počnu se ovce janjiti, a već o Đurđevudne digne se sneg u Vrhovini i zazeleni se trava. Tada se vraćaju sa ovcama i već ojačalim janjcima u svoje selo. Počnu za noći lučigi janjce i musti ovce. Mesec dana iza Đurđevadne, o Spasovdanu, počnu strići vunu sa ovaca. Vunu izrađuju kao i u Zmijanju1). Kad se prokose livade ovce pasu po sjenokosima, a kad se požanje strv, po sgrnjištima. Rana jesen nastaje u Vrhovine; tada i ne čekajući da pane sneg, gone ovce opet u župne krajeve oko Prnjavora i Dervente. Tada se »pripušte« ovnovi u ovce i pomešaju janjci sa ovcama jer su zaboravili sisanje. Sve do u kasnu jesen pasu ovce no livadama, a ako pane sneg ranije, polažu im kupljeno seno. U Župi su sve do Nikoljadne, a neki čak i do Božića; tada se vraćaju sa ovcama u selo svojim kućama. Zajedno proslave Božić ili kako reknu zajedno »božićuju«. Treći dan Božića, na Stjepanjdne, počnu izmenično da postavljaju krsnu sofru Sv. Simeuna i završe kod crkve na Simunjdan; a iza toga opet kreću sa ovcama u Župu. Nema one veselosti i s.me.ha nego više ozbiljnosti i neke sete i turobnosti. Ima takta i pristojnosti koju Cvijić zove »patrijarhalna pristojnost1). Zbog toga što žive u tolikim srodničkim zajednicama razvili su se toliki rodbinski nazivi. Imaju četiri žene sa imenom Gospana, a peta je umrla. Da ih mogu razlikovati zovu ih po rodu: Milićka, Đukarićka, Makarićka i Vujinovićka. Pegar Kočić, daroviti etnografski pripovedač ovih krajeva, u svojoj pesmi u prozi »Kroz mećavu«, koja je labudova pesma njegova, veliča veliku porodičnu zadrugu Relje Kneževića sa Zmijanja ovim rečima: »Velika je snaga i zadruga u njega bila. Po četrdeset, pedest kućne čeljadi radilo je na njivama njegovim, sa kojih su se u vreloj sunčanoj svjetlosti kroz planinsko, nebesko plavetnilo lomili i kršili drhtavi i zadihani glasovi, a puna i zabrekla snaga prštila i pucala ispod zagrijanih košulja i srebrenih gerdana. I pjesma rada i rasplamćele mladosti, pjesma iskipjele, neobuzdane planinske snage uz oštri fijuk kosa i srpova razlijegala se silno, protegnuto, u vrelom drhtanju bijelih oblih grla, ispod pomodrelih gorskih visova. Ranom zorom otiskivaše se nebrojeno blago od Reljinih torova. Za čas bi krdo ovaca prekrililo i zabijelilo poljem ispod planine. Goveda bi u dugim redovima zamicala u planinu na pašu, da se u podne vrnu vodi na plandište«-). Kuga je pomorila tu veliku porodičnu zadrugu i Kočić oplakuje njenu sudbinu. Nije bez interesa i važnosti istaknuti i način ženidbe i udaje u ovim krajevima, koji se održava od starine u najprimitivnijoj formi i upućuje na ostatke kupovine devojaka. Kod prosidbe devojke za momka traži otac devojčin za nju što više novaca. Ovog vremena uzimlju za devojku 1000 do 5000 dinara. To pravdaju time što se zadruga istrošila oko njenog kićenja t. j. sastavljanja gerdana od srebrenih para. Dešava se slučajeva da je često, u kući gde se udala, kori starešina zadruge; čak po koja tako udana i tragično završi. Prolazeći kraj groblja u selu Čađavici u Podrašničkom Polju (oblast Zmijanje) spazio sam svež grob izvan ograde groblja i na krstu razapetu mladinsku bošču. Zapitao sam zašto je taj tu grob i pratilac mi objasni da je to jedna mlada »sama sebi sudila« (obesila se) jer je često svekar korio što je veliku sumu novaca za nju dao. Cvijić je osetio svu komplikovanost problema zadruge kad veli: »“ „. I, doista, kad se u ovoj velikoj porodičnoj zajednici, zadruzi, koja je po Cvijiću socialna i ekonomska organizacija, pored vanjskih formi njenog života, zaviri u misterij njenog održavanja sa težnjom da se uđe u najskrovitije i najintimnije međusobne odnose zadrugara, razrođenih toliko da se mogu među se i ženiti — dolazi se do uverenja koliko je to daleko da se dade potpuna slika života i rada zadruge. Postaje se čak i svestan toga koliko je to daleko da se prestavi celokupan i svestran život i rad ovog komplikovanog organizma i uđe u najitimnije želje i težnje zadrugara. To je i nemoguće za relativno kratko vreme, jer sam svega četiri puta bio u toj zadruzi: Tri puta po nekoliko sati kad je bila većina čeljadi , a češvti put sam noćio u kući kraj ognjišta. Tada sam imao priliku da pratim kretanje zadrugara. Sa razvitkom lične imovine, koja se zove »posobac«, i to samo kod dvojice članova zadruge, razvija se, bez sumnje, i kod drugih zadrugara težnja za ličnom tečevinom. Tada se ne može da održi na visini socialno-patrijarhalna pravednost, zanemaruje sve više zajednička tekovina i imovina, jer je sva pažnja zadrugara skoncentrisana na to da se uveća lična imovina. To dovodi do čestih sukoba među zadrugarima, a to sve vodi i deobi zadruge.

Arhivi štampe
Historijski arhiv štampe

Besplatne digitalizirane verzije najranije štampe u BiH.

Savremena štampa

Stotine hiljada tekstova iz najznačajnijih publikacija iz BiH i regiona od 2003. do danas.

Istraživanja i analize

Online arhiv istraživanja i analiza nevladinih organizacija iz jugoistočne Europe.

Pretplata

Za pristup cijelim tekstovima i dokumentima pohranjenim u INFOBIRO digitalnoj arhivi, potrebno je da imate pretplatu za korištenje usluga arhiva. Kako se pretplatiti možete pogledati ovdje