II Porodična zadruga Teodosija Jovanovića u Osatu. U prošlogodišnjoj svesci »Glasnika Zemaljskog Muzeja« (1929. knj. XLI, 2, 63—82) izložen je život i rad jedne velike porodične zadruge u Severnoj Bosni, a to je porodična zadruga Petra Milojevića u Banjalučkoj Vrhovini sa 48 članova. Težeći da damo sliku o životu i radu velikih porodičnih zajednica iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine, uzećemo jednu sa drugoga kraja Bosne i sa drugim pogodbama za život. To je iz oblasti Drine koja se zove Osat i to njenu najveću zadružnu porodicu Teodosija Jovanovića sa 34 člana u selu Crvici. U jesen 1929. o Sv. Stevanu Dečanskom, porodičnoj Krsnoj Slavi, bio sam zvanica i gost za tri dana. Tada sam upotpunio sliku o životu i radu ove velike zajednice i hvatao rodbinske veze i kumovske i prijateljske. Osat, u kome je selo Crvica, zove se kraj sa više sela u najvećem zavijutku Drine, a spada srebreničkom srezu i Drinskoj Banovini. Oblast je poznata sa svojih čuvenih majstora Osaćana koji grade kuće po Srbiji i koje su po njima prozvane kuće Osaćanke. Mišljenje je da je oblast Osat sva sela od varoši Srebrenice do Drine i od Klotijevca do rečice Križevice koja utiče u Drinu kod Bratunca. Od Križevice prema reci Jadru i Drinjači nastaje druga oblast koja se zove Ludmer. Stanovništvo im se zove Osaćani i Ludmerci. Nazivi Osat i Ludmer strano zvuče i ne mogu se objasniti na osnovu dosada sabranog materijala. Ali kako su obe oblasti u onim krajevima srednjevekovne Bosne gde je bila u Srednjem Veku razvijena rudarska industrija sa rudarskim naseljima, naziva ovih dveju oblasti, svakako su, u vezi sa rudarskim stanovništvom i njihovim radovima. Da je preglednije, izlagaće se materijal i opis u odeljcima. 1. Položaj naselja. — Selo Crvica, u kome je velika porodična zajednica Teodosija Jovanovića, leži na Drini, srez srebrenički a Drinska Banovina. Preko Drine u Srbiji je takođe selo Crvica. Postoji mutno predanje da je Crvica prozvana zbog toga što je nekada u njoj toliko rađalo, da se nije imao rod sa zemlje nigde skloniti ni mogao potrošiti, nego da se sve »crvalo« t. j. kvarilo se bez ikakve koristi. Uz Drinu je veća zaravan rečnog nanosa sa ziratima koju zovu Polje. Iznad Polja na jednoj terasi je crvička crkva i škola. Odatle nastaje bregovito zemljište strmih strana koje slaze polju i koje su izbrazdate uskim potočnim dolinama. Najveći usek u tom bregovitom zemljištu tvori Bujakovića Rijeka sa velikim nanosima pri svom utoku u Drinu. Crvička Rječica izvire kod Grujičića i u svome zavijutku čini zaravnjenu kosu na kojoj su crkva i škola. Selo Crvica je razbijenog tipa na srodničke grupe koje odvajaju uske potočne doline. Delovi su sela, Batašići, Bitojevići, Brda, Grujičići, Potočari, Laćići, Radići, Kalimanići i Rajetkovići. Smatraju ih kao zaseoke; mahala se nigde ne čuje, a pokadkad za njih se rekne da su i sela. Zaselak, u kome je kuća Jovanovića, zove se Brdo. Tu izvire jak izvor, koji otiče kao točak, sa koga se Jovanovići služe vodom. On tvori baricu na zaravanku i zbog toga tu vodu zovu »Barica«. Ispod nešto zavalite zaravni, na kojoj je zdanje Jovanovića, izvire Ljubinski Potok, prozvan tako zbog toga što izvire ispod njive Ljubine. Ljubinski Potok slazi u Crvičku Rječicu. Severoistočno od kuće je vis Pobrnjača odakle su 1914 god. austrijski topovi tukli srpske položaje Rogačica—Bajina Bašta. Iznad kuće je Đurđevo Brdo prozvano tim imenom zbog toga što je na njemu, po narodnom predanju, Đurđeva »prokleta Jerina« imala svoj letni stan; i sad ima mnoštvo kamena na tome visu koga zovu i »Vrhovi«. U Gradini imaju dva kladenca (vodena izvorca) koji nikada ne presušuju ni za najvećih suša. Tu su sada livade i lepo je istočno mesto. Prema selu Petriči su Rudine koje vežu za kućno dvorište; to je čistina sa sitnom travom. Prema Skelanima su Laćići i Dolići. Kraj Drine ide cesta od Skelana preko Fakovića na Bratunac. Brdo, na kome su Jovanovići, saobraćajno je vezano seoskim putem od uvora Bujakovića Rijeke, iznad crkve, preko Brda na Žljebac na cestu. Od Delegošte vodi put za Petriču. 2. Kuća sa zgradama. — Zdanje se Jovanovića sastoji od kuće i 23 zgrade koje su na jednom zaravanku kod vrela, koje otiče na točak i zove se Barica. Kuća sa zgradama izgleda kao manje sašorovano selo. Kuća je dinarskog tipa. Sastoji se od »kuće« sa ognjištem na sred prostora i naćava za kuhanje hleba, i velike sobe gde se obavljaju sve porodične svečanosti: Slava, svadbe, daće, krštenja i dočekuju gosti. Pod kućom je podrum od polovine na donju stranu. Tu su smeštene stvari koje su izložene kvarenju: leti od topline, a zimi od smrzavanja. Kuća je ozidana i pokrivena crepom koji je nabavljen iz Bajine Bašte. Uz kuću je šest zgrada za oženjene zadrugare, a dve se dovršuju ovog leta. One su oblika kuće sa podrumom i sobama. Pred kućom su sve zgrade oko prostora, sredine dvorišta, u izvesnom redu. Ispod kuće počevši prva zgrada je Milovanova, Radovanova i Jakovljeva. Sastoji se od tri manje sobe. dva ganjka i dva podruma za ostavu stvari. U dve se sobe ulazi kroz ganjčiće, koji zovu »komak«, a u jednu se sobu ulazi sa dvorišta. — Druga zgrada je Markova. Pred zgradom je nadkriven posebno ganjčić koji je pri ulazu u dve sobe. Ispod soba su dva podruma za razne ostave. — Treća zgrada je Mihailova i udovice umrlog Ilije. Sastoji se od dva »komaka«, dve »zgrade« (sobe) bez kreveta i dva podruma. — Četvrta zgrada je s gornje strane dvorišta i ona je Teodosijeva i Milovanova. Sastoji se od dva podruma pod celom zgradom, tri sobe sa krevetima i dva »komaka« pri ulazu u sobe. — Peta zgrada je Danilova i Aleksina. Sastoji se od dve sobe (»zgrade«), dva podruma i jedan »komak« kroz koji se ulazi u sobe. I ova je zgrada na gornju stranu dvorišta. — Šesta zgrada je Danilova koja je napuštena radi teskobe. Sastoji se od jedne sobe, jednog »komaka« i jednog podruma. Soba u ovoj zgradi, koja je s donju stranu dvorišta, služi sada kao »mlječar« gde se radi o mleku. — Dograđuju se dve zgrade i već su pod krovom i zidovi nabačeni malterom. To je sedma zgrada Markova, Živojinova i Mitrova. Sastoji se od dve sobe, jednog »komaka« iz koga se ulazi u obe sobe. Pod donjom je sobom podrum za ostavu. — Osma zgrada je Mihailova. Sastoji se od jednog podruma za ostavu, jednog »komaka« i jedne sobe. Ove dve zgrade, sedma i osma, su niže druge i treće. Sve su zgrade pokrivene crepom. »Kačara« je do Milovanove, Radovanove i Jakovovljeve zgrade. niže točka i barice, da se u nju, kad se peče rakija, može navratiti voda. Sastoji se samo od jednog prostora i pokrivena je crepom. Tu su naokolo kace, a u sredini je namešten kazan za pečenje rakije. Iz kuće, kad se izađe na mala vrata, je vodnica koja je nešto izdignuta za vodene sude. Iznad kuće i točka, podalje od same kuće, je »viganj«. Sastoji se od starije i novije zgrade. U starijoj zgradi su dva odeljenja: u jednom je odžak, mijeh i naokovanj, a u drugom drvenarski alat. Dograđuje se nova zgrada sa oblikom kuće. Dole je podrum, a gore soba i kuhinja za kalfe. Iznad kuće je i šupa od brvana i crepom pokrivena sa širokim vratima. Tu su smeštena poljska radila: kola, vetrenjača i trijer. Zgrade su pred kućom tako poredane da se može zapaziti ulica i k njoj okrenute zgrade. Od zgrada su nešto dalje dva ambara, veliki i mali. Mali ambar je Teodosijev osobački sa četiri okna gde je ostavljao u jesen pokupovano žito, koje je u proleće prodavao. Veliki ambar je od brvana i sastoji se od »komaka« i devet pregrada za razna žita koja zovu »oko«; u njega može stati vagun žita. Ispod žita je podrum za »anjgirovita« ždrepca. Do velikog ambara je ozidana velika košara, duga 15 a široka 10 m. U nju se zatvaraju goveda, a iznad njih je seno. Podalje od košare je jedan svinjac, ozidan, sa tri pregrade za kezmad i krmače koje su se oprasile. U blizini je svinjca i »obor« za svinje koje tove za jesen i tu hrane i božićne pečenice. Jedna je košara za konje i telad. Iznad svinjca su dva »čardaka« za kukuruz. I čardaci i svinjci su pokriveni drvenim crepom. Ispod čardaka su pregrade za krmače koje su odvojene sa prascima. Kod svinjca je i kokošinjak. Izvan kuće i dvorišta su tri košare. Jedna je košara u njivi Rasovači i ona je ozidana i slamom pokrivena da je zimi veća toplina. Druga je košara u njivi Bilicama koja je ozidana i crepom pokrivena. Obe su košare za goveda: prva za volove i junce, a druga za krave. Treća je košara na njivi Rumnici duga 18, a široka 5 m. Sa tri strane je zid, a sa jedne drvo radi provetravanja; pokrivena je crepom. Tu su ovce. Ima i dodatak zidan od kamena i pokriven pod crep, dug je 7 m a širok 3 m. Tu su janjci i šiljež. (Mesto »dvišče« zove se janje u prvu zimu posle janjenja šiljež.) 3. Poreklo porodice. — Ded Teodosijev, kome je sada oko 100 godina, bio je Andrija i stajao je u selu Blažijevićima. Jovanovići slave Sv. Stevana Dečanskog koji pada 11. novembra po st. kal. »uz ono pet dana« pred Božićni Post. Na pitanje, koje im je Slava, odgovaraju Sv. Kralj, a tome još dodaju nešto spuštenim glasom, i Mratindan. Ili reknu da služe Krsno Ime Sv. Mratu, a dodaju Kraljevdan. U Osatu ima jedna grupa rodova sa tom slavom. I rod poznatog vojvode Karađorđeva Ustanka, Hadži Melentije Stevanovića, koji se rodio u Brežanima, slavi Sv. Stevana Dečanskog. Nije se očuvalo jasno predanje o njihovu poreklu. Po jednom su predanju tu od Kosova, a po drugom su starinom od Hercegovine. Ako su od Hercegovine svakako je njihovo doseljavanje staro 300 do 400 godina i tada su, po svoj prilici, od Korjenića odakle su oni rodovi u Korjenici u Lici sa tom Slavom. Starac Panto Marković (86 god.) iz Grubanovića priča da su »starosjedioci«. Bila su im daleka dva pretka koje su zvali Krnjo i Grubo. Imali su stanaricu sa mâlom pod Pašinim Brdom. Bio Krnjo kod mâla. Izbiju kiridžije i Krnjo im proda kajmaka. Kad za to sazna Grubo podele se: Grubo se naseli onde gde su danas Grubanovići, a Krnjo onde gde je sada selo Krnjići. Sve porodice u tim selima slave Sv. Stevana Dečanskoga. Andrija Marković iz Fakovića koji je od tog roda veli da je i Kara-Marko od njihova roda. U Crvici pokazuju u Grujičićima mesto gde je stajao Kara-Marko pre nego je prešao u Srbiju. Za tog Kara-Marka ovo je naveo Milan Đ. Milićević: »Karamarko, hrabri Osaćanin, za koga kažu da je mogao zapevati na Bauriću (gde je bio šanac Karađorđeve vojske) pa da se čuje na Soko«. Pomenuti starac Panto veli da je Grubanov sin Živan, a Živanov Andreja koji je odselio u Crvicu. Andrija je doživeo duboku starost 100 g. i snahe ga obuvale i izuvale. Bio je tada dobar kosac, neki musliman Čkaljo od Rogatice, koji se nadaleko glasio. Kako je i Andrija bio dobar kosac prozovu ga Škaljo. I njegove potomke u Osatu razaznaju od drugih Jovanovića po nadimku: Škalje ili Škaljići. Andrija je imao 7 sinova: Marka, Tomu, Moju, Vasu, Luku, Jovana i Mitra. U Grubanoviće odsele Marko i Toma, u Crvicu na Brdo Jovan i Mitar, u Beograd Mojo, a Vaso i Luka su umrli u Blažijevićima. Lukina žena uda se za Petra Maleša u Jaketićima i odvede dva sina Milana i Grujicu. Vasina žena uda se u Ratkoviće i odvede Nikolu. Tamo sa tim čovekom rodi sina Boška koji posle Nikoline (polubratove) smrti sa svojima odseli u Valjevsku Nahiju u selo Divce. Toma iz Grubanovića doseli u Batošiće (zaselak Crvice) sa pet sinova po imenu: Živan, Gvozden, Luka, Mitar i Maksim. Ugodi zemlju pod kesim za 25 dukata godišnje sa agom Hadži Selmanom iz Srebrenice. Posle 20 god. ne mogne se sa agom slagati, jer kad isplati novac po pogodbi, aga mu kaže da je opet dužan ovim rečima: »Vlaše, moja je kesa šuplja! Ti je moraš da puniš i nikad je ne možeš napuniti i za to si mi kriv dok si živ.« Kad to čuje odseli potajno od age 1865. god. u Valjevo sa prva tri sina, a dva su pomrla u Bosni. S njima odsele snahe mu Pauna i Duda i unučići: Ranko, Cvetko, Alimpije i Marko i kupe malo »placa« kod crkve u Valjevu. Unuke je dao na stolarski zanat. I sad postoji tamo ta porodica pod prezimenom Tomići i jedna je Slava i jedna krv i loza sa Jovanovićima u Crvici. Stari Teodosije, dok je išao po majstoriji u Srbiju, sastajao se sa Tomom i sinovima i pričali o svojoj prošlosti, a sad se ne seća šta su sve spominjali. Teodosije je kod njih i »kvartirio« kad je tamo bio po majstoriji. 4. Struktura porodične zadruge po srotstvu. — Od 7 Andrijevih sinova dva su Jovo i Mitar naselili iz Blažijevića u Crvicu. Mitar je imao sinove: Radovana, Mihaila, Andriju, Manojla i Živana. Prva četiri su mlada pomrla, a Ivan je umro na Vaskrsenije 1871 god. Pored toga je imao kćeri Jelu i Bojanu. Živanov je sin Ilija († 45 god.) umro uz rat u kuluku. Udovica mu Danica, kći Ivana Obradovića iz Žljepca, živi u zadruzi i nema dece. Jovo je imao šest sinova: Trifka, Ranka, Tomu, Teodosiju, Milenka i Branka. Trifko i Branko su maleni pomrli. Rankova je žena kći Prodana Trišića iz Petriče. Ranko je imao sina Jovu koji je umro u 16 god. i kćeri: Stanu udanu za Matiju Blagojevića u Bujakovićima i Maru za Mihaila Stojkovića u Crvici. Ranko je umro na Vaskrsenije 1871 g. Toma, koji je jedne godine zazimio kao majstor u Novom Selu (Šabačka Nahija), imao je ženu Stanu iz Štulića u Vranjkovini i umrla je 1884 god. Tomin je sin Marko (70 god.) i kćer Mitra (74 god.) udata za Jovu Markovića u Crvici. Markova je žena Staka († 50 god.), kći Vuka Vukovića iz Bujakovića. Marko je udovac i ima sinove: Antonija († 27 god.), Živojina i Mitra i četiri kćeri: Todoru († 24 god.), Radojku († 17 god.), Stoju i Anku. Antonijeva žena Mara († 25 god.) je kći Mile Jovanovnća iz Crvice. Antonije je kao dobrovoljac umro u bolnici u Solunu 1918 god. od rana zadobivenih na Kajmakčalanu. Imao sina Vojislava († 2 god.). I žena i sin umrli uz rat. — Za Živojinom, sinom Markovim, je Stanojka (25 god.) od roda Mitrovića iz sela Boljevića. Ima sina Stanimira († 2 god.) i kćeri: Vidosavu, Ružu i Velinku. Najmlađi sin Markov je Mitar (21 god.) služi vojnički rok u Mariboru. — Markove su kćeri: Teodora († 27 god.), udana za Alimpija Milovanovića u Bujakovićima, Radojka je umrla kao devojka, Stoja udana za Cvjetka Jovanovića u Crvici i Anka udata za Radovana Sevića u Žljepcu. Teodosije ima dva sina i 7 kćeri. Dva puta se ženio. Prva mu je žena Anica († 35 god.), kći Đure Jovanovića iz Crvice, a sadašnja je Pauna (57 god.) kći Branka Stevanovića iz Crvice. Sinovi su Teodosijevi: Milovan (56 god.) i Radovan (32 god.). Za Milovanom je Tomanija, kći Vase Živkovića iz Petriče. Milovanov je sin Jakob (26 god.) za kim je Savka, kći Grujice Zečića iz Crvice. Jakob ima sinove: Vidoja, Dragoljuba i Konstantina i kćer Nedu. Za Radovanom je Jela (28 god.), kći Mlađena Ristića iz Boljevića. Ima decu: Stamenu, Maru, Dragu, Adama (mali umro) i Vinku. — Teodosijeve su kćeri tri pomrle a četiri žive. Umrle su: Živana († 30 god.), udata za Ivana Pavlovića u Boljevićima, Stoja († 30 god.) udata za Dragu Jovičića u Crvici, i Leka † 17 god.), udata za Mitra Petkovića koji je poginuo u ratu kao dobrovoljac na Solunskom Frontu. Žive su Teodosijeve kćeri: Stamena (35 god.), udata za Sretena Mijatovića u Kalimanićima; Sara (38 god.) za Dimitrija Simića u Crvici; Ivanka (28 god.) za Cvjetka Milosavljevića iz Boljevića i Ljeposava (19 god.) udata za Dobrisava Vasića iz Boljevića koji sada služi rok u Kraljevoj Gardi. Milenko († 57 god.) umro 1908 god. Njegova žena Jefimija (70 god.) zvali su je Milkom, kći Radosava Jakovljevića iz Crvice. Imali su 16 dece. Sinovi su Milenkovi: Danilo (65 god. i Mihailo (42 god.). Kćeri su Milenkove: Smiljana (65 god.) udata za Aleksu Markovića u Žljepcu; Kata, udata za Andriju Paunovića u Petriču, koja je umrla; Pavlija († 17 god.) kao devojka umrla; Petra (45 god.), udata za Matiju Nikolića u Crvici. — Danilo je udovac i dva puta se ženio. Prva mu je žena Bjela († 30 god.), kći Mate Radičevića iz Žljepca, a druga Milenija († 50 god.), kći Marka Dimitrijevića iz Srpske Žabokvice. Danilo ima sinove: Aleksu (36 god.), Ivana († 5 god.), Ljubu († 19 god.) koji je poginuo na Talijanskom Frantu. Za Aleksom je Stojka, kći Srećka Petkovića iz Crvice. Danilove su kćeri dve žive, a dve umrle. Umrle su kao devojke: Jovanka († 17 god.) i Novka. Žive su: Zorka (21 god.) udata za Čedu Glišića u Petriči i Đuka (18 god.) sada je devojka. — Mihailova je žena Ilinka od roda Božića iz Mlječve. Mihailo ima sinove: Stojana (8 god.), koji je sada u školi, Lazara (6 god.), Milana (umro) i Čedu (3 god.). Kćeri su mu: Mileva, udata za Vesu Jeftića iz Jaketića i Grozda (15 god.), sada devojčica. 5. Imovina. — Imovina je zadruge nepokretna i pokretna. Razlikuju dve vrste svojine i u pokretnoj i nepokretnoj imovini, a to su: kućno ili kućevno i osobac ili osopsko. Nepokretna imovina. To je zemlja i ona se deli na zajedničko, sve zadruge, i osopsko. Na zajedničku su zemlju imali agu sve do Oslobođenja 1918 kome su davali hak, trećinu, a to je bio Ahmetaga Hadži-Mujagić iz Srebrenice. Neke komade zemlje dokupili su iz svoga osopca Teodosije i sin mu Milovan i preveli ma sebe i na Radovana i sina Milovanova Jakova. Sam Milovan kupio je za osobinu u zaseoku Laćićima kućište sa svom zemljom Maksima Popovića. On se »probarabio«: oterao ženu, od brata se rođenog odelio; dece nije imao, kućni »plac« prodao sa kućom i ostalim imanjem i sve imanje popio. Bio je zbog toga prezren od ostalog naroda i u bežaniji 1914 god., vele, da je poginuo. Svu zemlju zajednički obrađuju ne praveći u tome razliku između zajedničkoga i osopskoga. Zemlja se deli na šest vrsta koje su nazvane u katastru kulture, a to su: kućište sa dvorištem, bašte, oranice, livade, šume i pašnjaci. Izuzev šumu sva ostala zemlja se na troje obrađuje: livada, strmna žita i kukuruz. Strmna žita: pšenica, ječam i zob naizmenice se seju sa kukuruzom, livade se svake desete godine preoravaju i pretvaraju u oranice, a dotadanje oranice se zalivade. Ceo posed ima površinu od 418 dunuma i 160 m² ili 41.816 ha. Od toga je 63.950 dunuma osopska, a sve ostalo zajednica. Površina je kućišta sa dvorištem 1 dunum i 240 m2, a to je 0.29% svega zemljišta; bašta sa voćarima 28 dunuma i 220 m2 a to je 6.98% svega zemljišta; oranice 134 dunuma 90 m2, a to je 32-26% svega zemljišta; livade 121 dunum i 80 m2, a to je 29-12% svega zemljišta; šume 115 dunuma i 380 m², a to je 27-59% svega zemljišta; pašnjaka 18 dunuma i 150 m2, a to je 4-34% svega zemljišta. Spor se vodi oko 120 dunuma na Đurđevu Brdu, a to je hrastov gaj, oranice, kosnice i bašta sa voćarom. Te se kulture zovu »Lazine i Gusti Gaj«. Prostor na kome je kuća sa zgradama iznosi 900 m2 i označena je u katastru kao čestica broj 795 2 katastralne općine Crvice. Čestice 333/7 sa 310 m² i 333/8 sa 30 m² su od kupljenog poseda Maksima Popovića u zaseoku Laćićima. Bašte, koje počinju zvati i gradine, ugledajući se na Srbijance, ovo su po imenu: Rudine označene sa brojem katastralne čestice 784/2 sa površinom 400 m2; Bašča do Groblja označena sa brojem kao katastralna čestica 791 a površina je 2 dunuma i 910 m²; Mali Brijeg 792/2 sa površinom 700 m2; Bašča oko kuće kao katastralna čestica 795/1 sa površinom 13 dunuma i 800 m2; Močila, voćar 799/3 sa 300 m2 površine; Kupušnjak u površini 6 dunuma i 100 m2, a označen sa katastralnim česticama 801/1 sa površinom 5 dunuma i 850 m², 801/2 sa 850 m2 i 801/3 sa 400 m2; Brijeg, katastralna čestica 335 sa površinom od 1 dunuma; Nadkućnica br. 357 sa površinom 1 dunum i 110 m2 i Bobovište, čestica 694 sa 900 m2 površine. Ove tri poslednje su od kućišta obamrlog Maksima Popovića. Oranice su po imenu: Rasovača označena sa tri katastralne čestice 457 sa površinom 11 dunuma i 500 m2, 595 sa 1 dunum i 920 m2 i 607/10 sa površinom 800 m2. — Bilice, čestica 741 sa 40 dunuma površine; Brdo u dve katastralne čestice: 754/10 sa 5 dunuma i 900 m2 i broj čestice 774 sa 3 dunuma i 800 m2. — Nadkućnica, kat. čest. 783 u površini 9 dunuma i 100 m2; Mala Nadkućnica, kat. čest. 787 sa površinom 3 dunuma i 300 m2; Podkućnica, kat. čest. 805 sa 6 dunuma i 300 m² površine; Gornji Stanar je u tri kat. čestice: 821 sa 4 dunuma i 650 m2 površine; 823 čest. sa 900 m2 površine i kat. čest. 824 u površini 2 dunuma i 200 m2. — Podkućnica (od kućišta obamrlog Maksima Popovića), kat. čest. 330 sa površinom 4 dunuma i 210 m2; Nadkućnica, kat. čest. 354 u površini 1 dunum i 50 m²; Dolići, kat. čest. 378 sa 4 dunuma i 250 m² površine; Kupušnjak, kat. čest. 633/3 u površini 750 m²; Doline, kat. čest. 636 sa površinom 2 dunuma; Konopljište, kat. čest. 655/2 sa 650 m² površine; Gornja Ravan, kat. čest. 681 sa 2 dunuma i 860 m² površine; Srednja Ravan, kat. čest. 683 u površini 3 dunuma i 650 m2; Spas, kat. čest. 425/1 sa 18 dunuma i 600 m2 površine; Bare, kat. čest. 440 u površini 3 dunuma i 850 m² i Seonnk, kat. čest. 426 sa površinom 1 dunum i 850 m2. Livade su: Spas, označene su sa katastralnom česticom 405/4 u površini 800 m² i kat. čest. 425/2 u površini 25 dunuma; Bare, označene kao kat. čest. 444 u površini 1 dunum i 400 m², kat. čest. 449 u površini 340 m2 i kat. čest. 459 sa površinom od 10 dunuma. — Rasovača, kat. čest. 597 u površini 1 dunum i 100 m²; Delino Blato, kat. čest. 751/1 u površini 3 dunuma i 800 m²; Srebrenik, kat. čest. 776 u površini 29 dunuma i 250 m²; Zaguvnica, kat. čest. 1179 u površini 12 dunuma i 300 m2; Simina Mekota, kat. čest. 636 sa površinom 2 dunuma i 500 m²; Donja Ravan, kat. čest. 692 u površini 3 dunuma i 390 m2; Seonik, označen sa kat. čest. 429/1 u površini 10 dunuma i 550 m2 i kat. čest. 447 sa površinom 4 dunuma. — Gornji Seonnk, kat. čest. 430 u površini 5 dunuma i 700 m2 i Donji Seonik, kat. čest. sa površinom od 10 dunuma. Šume su: Bare, označene kao kat. čestica 439 sa površinom 300 m² i kat. čest. 445 u površini 460 m2. — Rasovača, označena kao katastralne čestice: 458 sa 1 dunum i 890 m2 i kat. čest. 607/8 sa 1 dunum i 930 m2. — Bilice, označene kao kat. čest. 460 u površini 17 dunuma i kat. čest. 788 u površini 650 m2. — Močila, označene sa dve kat. čest. i to: 791/1 u površini 2 dunuma i 500 m2 i kat. čest. 896/36 sa površinom od 7 dunuma i 750 m2. — Gaj oko stanara, kat. čest. 896/30 u površini 36 dunuma; Gaj oko česme, kat. čest. 896/32 sa površinom od 16 dunuma i 850 m2; Gaj oko stanova, kat. čest. 896/34 u veličini 12 dunuma i 300 m2; Zaguvnica, kat. čest. 1134/4 sa površinom od 10 dunuma i 700 m2; Mali Brijeg, kat. čest. 896/40 sa površinom od 3 dunuma i 900 m2; Podkućnica, kat. čest. 329 sa površinom od 1 dunum i 150 m2; Gradina, kat. čest. 607/5 sa površinom od jednog dunuma; Seonik, kat. čest. 446 u površini 1 dunum. Pašnjaci su: Kruška, kat. čest. 746 sa površinom od 6 dunuma i 350 m2; Nadkućnica, kat. čest. 782 u površini 10 dunuma. Nazive njiva, livada i šuma ovako objašnjavaju: Rasovača, nekoliko »dolinastih« njiva i kosnica jer dobro rađaju, dobre su rase; Spas, po narodnom pričanju zbog toga što je tu bio Manastir i kaluđerske ćelije i »ko se tu molio Bogu spasao se, vele, od zla i nevolje«; Srebrenik koji je vele, nekada srebrom otplaćivao agama, a sad se zove i Lebrenik; Seonik, ima više parcela iznad i ispod »Spasa« i zove se zbog toga što su tu bili naselili Grci i nekuda odselili, pa »seonicima«, vele, nazvali ona mesta gde su oni stajali. Pokretna imovina. — Pokretna imovina je stoka i ona je sva zajednička, kućna svojina. Od stoke imaju: 300 ovaca s janjcima (među ovcama: 10 ovnova, 30 dviski i 100 janjadi). Goveda ima preko 30. Od toga su 12 volova, 6 oteljenih krava, a ostalo su junad i telad. Imaju 17 krmača za prasenje. Kad se isprase sastave po 100 i više prasadi. Među krmcima imaju 4 godišnjaka i 2 nerasta. Hrane svake godine 6 krmaka za slaninu i mast, 2 pečenice za Božić, a jednu za Krsno Ime Sv. Stevana .Dečanskog (Mratindan). Imaju tri konja: jahaćeg konja, kobilu koja se ždrebi svake godine i »anjgira« (pastuha). Imaju oko 100 kokošiju. Sva je živa imovina kućna, zajednička svojina. Samo su na kućnom zdogovoru rešili i odobrili da svaka žena može gajiti sebi kokoške osopske i to prema broju dece radi zabave deci jajima, na pr. na jednu osobu od 3 do 5 kokoški. Meso, kad zakolju te kokoši, jedu svi zajednički. Do rata su orali ralom. Sada imaju dva gvozdena pluga, jedno ralo gde je »čalopek«, dve drvene drljače sa gvozdenim klinima, jednu gvozdenu drljaču i kopačicu. 6. Podela rada, prava i dužnosti. — Do skora je bilo i većih porodičnih zadruga u Osatu, ali su se već podelile. Tako: Josipovići u Crvici sa 50 članova i Katanići u Blažijevićima koji su se pre godinu dana izdelili. Samo još Milovanovići u Blažijevićima imaju 38 čeljadi i svakog leta ide ih 10 po majstoriji. Porodična zadruga Teodosija Jovanovića ima svega 34 člana i to: 16 muških, a 18 ženskih. Od toga su: dva udovca, Marko i Danilo, jedna udovica, Danica, jedan momak na ženidbu, Mitar, i jedna devojka na udaju. Pored te čeljadi imaju dva slugana, a Radovan dva kovačke kalfe. Slugani su: Ranko Perišić i Radomir Kopačević, oba iz Srbije od Manastira Rače. Kalfe su oba iz Srbije i to: Mićo Mićić iz Prodola i Živan Jovanović iz sela Svojdruga u Račanskom srezu. Od žena je jedna »stanara«, a jedna »redara«. Stanara gotovi jela i njena dužnost traje dve godine kao i domaćina. Svaka žena poredom biva redara u kući po 7 dana. Počinje u ponedeljak u jutru i predaje dužnost drugoj redari u nedelju veče. Njihova je dužnost jednaka: da čuvaju smokove i peku hlebove, nose leti radnicima hranu na njive i kod kuće hrane decu i stare koji ne mogu da rade. Usto pomažu stanarici i ovce musti, ako nije čobanica sposobna. I zato svaka žena mora znati dužnosti i stanare i redare kao i svaki čovek što mora znati i zadatak domaćina i zanat kojim novac zarađuje. — U zadruzi je sedam bračnih parova i prema tome: 10 ljudi i 8 žena. Od muških znaju čitati i pisati: Milovan, Aleksa, Radovan, Živojin, Jakov i Mitar. Aleksa, Radovan, Živojin i Jakov svršili osnovnu školu u Skelanima, 8 km daleko, jer tada nije bilo škole u Crvici koja je pre dve go- dine otvorena. Mitar je naučio čitati i pisati od starijih. Stojan ide u školu. Čobani stoku čuvaju preko leta a zimi ljudi t. j. majstori i svaki znade šta mu valja raditi, jer se to odredi na jesenskom sastanku oženjenih. Samo domaćin nije stalno primoran ići stoci, jer on pazi konje, goni obično žito u vodenicu, sedmično po 150 do 200 kg., dogoni brašno kućanima, stara se o hrani, da uvek mora biti rezerve brašna u »naćvama« (sanduk veliki od drveta gde stoji preko dva metrička centa brašna), nabavlja sô i stara se da se stoci sedmično daje sô sa mlivom, stara se da kućevna soba (trpezarija) bude topla preko zime svakog dana; da u veče i u jutru kad su gosti (prijatelji) i celu noć ima staklena lampa sa cilinderom i u njoj dovoljno »gaza« (petroleja), uvek tamjana, sveće od čistog domaćeg voska; kadionica u rapu kod slavske ikone mora uvek biti, a u kandilu pod slavskom ikonom Sv. Stevana Dečanskoga (Mratindana) mora uvek biti zejtina. Na majstoriju leti idu: Marko, koji je neimar, majstorbaša, i sin mu Živojin idu u Srbiju i radili su u Ubu; Milovan i sin mu Jakov u Srebrenicu gde popravljaju javne gradnje u celom srezu; Mihailo je ove godine bio u Ljigu (Srbija) a Aleksa u Valjevu. Radovan ima svoj, osopski, viganj i računa se kao da je na majstoriji (»na jandal«) rečeno banalački. Leti se hrane o svom trošku izuzevši crkvene praznike ili kad pomaže koscima i žeteocima kad su mobe. Preko zime, od Mitrovadne do Đurđevadne, hrane se svi zajedno. Radovan i leti pomaže kad se podiže građevina i kad što valja ograđivati. O odlaženju na majstoriju biće govora u idućoj glavi. Sve poljske poslove rade preko leta žene, a u koliko ne mogu sve same uraditi, nađu se nadničari u selu, a naročito treba naći kosce. — U toku leta 1929 god. čuvali su stoku: ovce udovica Danica i Grozda Mihailova; krmke čuvaju slugani Ratko i Radomir; goveda devojka Đuka i Stojan uz školski raspust; janjad Stamena i Vidoje; telad Vidosava i Lazar a konje »gleda« domaćin Danilo i on goni žito u mlin. 7. Kretanja na majstoriju u Srbiju. — Osat je kraj gde se skoro svi odrasli muškarci bave dunđerskim zanatom i leto provedu na zanatu, većinom po Srbiji čak do Morave. To nije zato što su ovi krajevi siromašniji nego drugi krajevi Bosne pa ne mogu živeti bez zarade na strani, nego iz neke nasleđivane težnje u generacijama idu po zanatu od »nezapamćenih« vremena. Ta je etnička predispozicija za zanate, svakako, daleki odjek rudarskih radova u okolini Srebrenice pre Turaka i ostacima rudarskog stanovništva koje se izmešalo sa ostalim stanovništvom i doseljenicima tokom turske vladavine. Iz Banjalučke Vrhovine na pr. gone stoku, u proleće i u jesen, u župne krajeve, a iz Osata idu po majstoriji. Sporazumevaju se »banalačkim jezikom« u poslu da ih drugi ne mogu razumeti. U porodičnoj zadruzi Teodosija Jovanovića devet ih znaju dunđerski zanat, a jedan je kovač i radi kod kuće da podmiri potrebe u selu. Kod kuće su, preko leta, osim kovača još samo izabrani na dve godine domaćin Danilo i stari Teodosije. Mitar je u vojsci, a šest ih je letos iz kuće bilo po majstoriji. Ima i nekih razlika između sadašnjeg odlaženja na majstoriju i onoga u daljoj prošlosti, a koje pričaju stari ljudi. Sadanje kretanje na majstoriju. Majstori polaze u vremenu od Blagovjesti do Đurđevadne. Neimar ili majstorbaša kreće ranije da nađe u Srbiji posao i pogodi ga. Vraća se i pogađa majstore koji će s njime ići na preduzete gradnje. Dogovaraju se preko cele zime, na sêlima i na svakom susretanju, a naročito pri rânom oranju pitajući se: »Kad ćemo na majstoriju?« Odaberu jednu od nedelja. Toliko su zaneseni majstorijom, vole svoj zanat, polazak i povratak im je svečan, ponosni su u tolikoj meri da tetka, kad dođe u babine sestri i bratovoj ženi, tepa novorođenom muškom detetu: »Neka je sretno, neka je živo, pa će mu teta otkati šarenu torbicu da ide na majstoriju!« Na dan polaska pozovu komšije na ručak. Časte se za sretna puta i sretna ostanka. Oproste se sa svojima, mlađarija ih dalje od kuće prati, čak negde, pre nego će se rastati, i kolo igra. Odatle kreću u grupama na Drinu. Zborno je mesto majstora Osaćana od starina varoš Valjevo. Odatle se razlaze svuda po Srbiji. Tada se, vele, svako čudi odkuda toliki Bosanci u Valjevu. Tu je i najprvo bila naselila i poznata porodica Gođevci u Srbiji iz osaćanskog sela Gođevića. Većina ih menja mesto i poslove. Ima ih koji obiđu i 10 varoši i 30 preduzeća. Iz kuće Jovanovića Marko je neimar, vodio je 10 ljudi i plaćao je početnike dnevno po 20 do 25 dinara a bolje majstore po 40 do 50 dinara. Radio je letos u Ubu, varoši i okolini. Nije letos bilo krupnih gradnja nego samo manje kućice, »kvartiri« za radnike, krpljenje kuća i krečenje. Alat im je: 1. sekira da tešu građu za kuće; 2. testera da seku i urezuju građu na kuće; 3. keser da seku njime i prikivaju eksere pri gradnji kuća; 4. prosjek da žljebe direke i grede kad grade drvene kuće; 5. vingla za smeravanje uglova (ćoškova) kuće; 6. Vaservaga ili libela za smeravanje ravnine; 7. čekiće za kresenje kamena pri zidanju glavnih kuća; 8. macola, čekić ravan s obe strane, sa špicama za tesanje kamena; 9. vangla i mistrija za malter, kad zidaju i izravnavaju kuće; 10. mala i perdašica, oble od drveta koje sami rade. One im služe za izradu kuća zemljom i malterom. Alat ne nose sobom kući u jesen, nego ostave kod poznatijeg domaćina ili trgovca u Srbiji. Kad se u jesen vrate sa majstorije, od Mitrovadne do Arhanđelovadne — retko da se koji zadrži i do Nikoljadne — sazivaju se komšije na ručak i časte se za sretna dolaska. Tih dana drže sastanak, kad se svi sa majstorije skupe, i pregledaju kućne troškove. U proleće, pre polaska na majstoriju, održe sastanak za pregledanje svega kućnog troška i biranja novog domaćina. Ranija kretanja na majstoriju. Po pričanju starca Teodosija, koji je išao u majstoriju po Srbiji pre 70 god., ovako se tada kretalo: I oni su kretali od Blagovjesti do Đurđevdana, a vraćali se od Mitrovadne do Arhanđelovadne. Bilo je izuzetaka kad su neki kasnije kretali, a ranije se vraćali. To je bilo tada ako im je trebala manja suma novaca da zarade i kad je trebalo više radne snage kod kuće za obrađivanje agine zemlje. Jedan broj majstora polazio je početkom Časnog Posta a vraćao se oko Nikoljadne. Razlog je oskudica u hrani za porodicu. Mali je broj bio na majstoriji cele godine i preko zime u Srbiji gde preko zime rade o drvima a uštedu šalju kući. Skele su na Drini bile retke: Višegrad, Ljubovija, Zvornik. Osaćani su se prevozili na Ljuboviji. Ne zna im se broj, samo se po tome može zaključiti. da je bio veći od sadašnjega, jer turski đumrukdžija vodeći spiskove svake godine, kazivao je da je iz ovog kraja jednog proleća prevezao u Srbiju na majstoriju 700 samih Jovana, sem ostalih drugih imena. Polazili su uvek veće »kolone« od 50 do 100 ljudi a tako se vraćalo radi sigurnosti za mukom zarađeni novac. Novac, za koji su onda radili, zvao se: ruska rublja i pola rublje; austrijski talir, polatalir i cvancika; dukat zlatni, napoleon, od 100 groša; bile su Karađorđeve bakrene pare sa krstom od 20 i 10 para. Domaćin je određivao iz svoje zadruge koji će ići u majstoriju; on bi se za njega pogodio sa majstorom, majstorbašom; on je zaradu primao i od toga bi što dao tome svome ukućaninu majstoru na trošak, a ostalo upotrebio u kućne potrebe. Poneki, kao ponosniji i viđeniji majstor, nije se hteo kod kuće goditi, već putujući kad dođe u Srbiju našao bi preduzimača i sam se s njim pogodio. Polazak majstora provodio se svečanije od ostalih dana, a tako isto i povratak kući sa majstorije. Obično su kretali u nedelju. Pozovu komšije na ručak, časte ih rakijom, a kave nije bilo. Ko ima i medom bi sladio goste, vareći ga sa vodom i rakijom, »čestitali« njihov polazak a domaćinu ostanak. Preduzimač, koji se zvao neimar ili majstorbaša, uživao je veliko poštovanje od svojih domaćih, a i tuđih, osobito od majstora, kalfi i šegrta, i kod svoje kuće i na putu i na radu. Šegrti su ga njegovi izuvali, nameštali i čistili postelju (krevet), držali u redu obuću, prali košulju. Gde nije bila u pogodbi hrana, kuhao bi najmlađi šegrt koga su zvali »mućo«. Neimar je vodio računa o svim radnicima, a naročito o šegrtima. Plaća je bila svima, ali nejednaka, po zasluzi na poslu. Mogli su šegrti zaraditi po 2 do 5 dukata, kalfe po 5 do 10 dukata, a preduzimaču je moglo ostati od 10 do 15 dukata. Novac su slali po svojim komšijama, a isto tako i poruke usmeno koje su verno dostavljane. I dolazak je bio svečan sa malom gozbom. U jesen kad dođe preduzimač zađe po kućama i isplati ostatak zarade i provede se kao u gostima. Majstori svome domaćinu odmah za ručkom na postavljenu »sofru« povade zaradu i dadu domaćinu, od čega im se vrati ponešto t. j. oni koji su se sami za sebe godili. Tu su opet komšije prisutne na časti radi komšijske ljubavi. 8. Patrijarhalan način života i društvenost. — Svi su ljudi u Osatu realni i trezveni sa razvijenim smislom za tehničke radove i za smišljen i trajan rad. Ima sinova odseljenih Osaćana u Srbiju koji su svršavali tehniku na Univerzitetu i jedan iza rata (Ilić), čiji se otac odselio iz Crvice, kao inžinjer bio je ministar građevina. Interesantno je objašnjavanje Osaćana, zašto je otac dao sina na tehniku: »Šta ćeš?« — vele — »otac im majstor pa dao i sina u školsku majstoriju«. Imaju razvijeno nacionalno srpsko osećanje i nacionalnu svest. Dinarska violentnost je kod njih dosta ublažena. Retke su kuće u Osatu bez gusala i majstorski sastanci bez peva ča uz gusle. Stari Teodosije učestvovao je u srpsko-turskom ratu 1876 god. kao »svojevoljac« u četi Matije Vićulkovića. Vojvoda im je bio neki Glišić, a glavni komandant Đoko Vlajković. Učestvovao je u boju kod Bijeline kad je poginuo »carski sin« Himzibeg Đumišlić. Kad i Teodosije bili su »dragovoljci« i braća mu Milinko i Toma, a Milinko je bio i kad su progonjeni iz Srbije Turci Užičani. — I 1914 god. bilo je komita iz Osata i onih koji su kalauzili komitama kad su prešli preko Drine. Zbog toga je Osat »grdno« postradao uz rat od Austrijaiaca čiji je glavni logor bio na Pašinu Brdu više Crvice. Bilo je iz Osata i mnogo dobrovoljaca u srpskoj vojsci i palih u borbama na Kajmakčalanu. Oni se time ponose. Osaćani su pobožni. Postove sve redovno poste kod kuće. Na majstoriji u Srbiji ne poste na navaljivanje Srbijanaca rečima: »Vi ste na skelama i po krovovima, pa, ako ste i grešni, u strahu iskajete svoje grehe«. U Srbiji ih, vele, prekoravaju zbog posta pitajući ih: »Koliko ste crkava i manastira zapalili kad postite?« Odgovaraju na to: »Nismo ni jednu sagradili, pa prema tome nismo ni zapalili!« Svi već govore skoro ekavski, samo stare žene još ijekavski. Taj su govor doneli majstori. Kad jedu sedaju za tri »sopre« deca, žene i ljudi. Poštovanje je starog stogodišnjeg Teodosija veliko. Zovu ga svi ukućani »Bâbo«. Majstori ga zovu, po ugledanju na Srbijance, često u šali »matori« i »matorac«. U zadruzi Jovanovića bira se domaćin na dve godine od starijih oženjenih zadrugara i on za te dve godine ne ide na majstoriju. Biranje je na Čisti Ponedeljak (prvi dan Časnoga Posta) i tada predade novoizabranom domaćinu stari domaćin sve kućne vrednosti. To su: plugovi, drljače, srpovi, kose, kopačice, budaci, motike, vreće, sedla, samari, kace za kom, rakijski sudovi, lonci, razno posuđe, kućevne zgrade, štale za stoku sitnu i krupnu, hranu u žitu i mrsu (sir, kajmak, suvo meso i slaninu) i stočnu hranu. Ustanovi se može li biti dovoljno do nove hrane. Ako ne može onda između sebe sastave toliko novaca, ako ga u tolikoj sumi nije primio novi od starog domaćina. Na čisti Ponedeljak 1929 izabran je za domaćina Danilo i koji je i ovu godinu. Domaćinu je utvrđena na sastanku plata 750 dinara godišnje za obuću sebi, svojoj ženi i deci. Prvo se preda ušteđeni novac na sastanku a onda ključevi od kuće i ambara. Računi se vode o prihodima i rashodima i to u knjizi. Donosimo račun njihovih troškova. Kućni troškovi 1929/30. Od Čistog Ponedeljka (18/III) 1929 do Čistog Ponedeljka (3/III) 1930. (Tabelu vidjeti u izvorniku) Kad dođe za domaćina nepismeni onda mu upisuje ko mu je najverniji i on lično za sve odgovara. Kad se majstori povrate sa majstorije o Mitrovudne i svi skupe, onda održe sednicu. Sastanu se u sobi sami, a žene i deca ne smeju prisustvovati tome sastanku. Prvo domaćin pročita iz knjige rashode i prihode na uviđaj i odobrenje. Neke izdatke, koji nisu predviđeni na proletnjem sastanku, a ukazala se za njih potreba, tada uknjiže. Na pr.: poboli se volovi, jedan slomio nogu i morao ga domaćin prodati; preturio se tovar, prsle vreće, slomljen samar i mora se izmeniti; padao »grad« polupao crep na kućni i štali i morao se izmeniti. Sve se ovo na sastanku naknadno odobrava. Iza toga ustanovi se može li biti dovoljno hrane do novine, i čeljadima i stoci, pa ako ne može onda se manja suma od majstora traži. Ako se želi nešto građevine prinoviti onda se rešava da se i poviše novaca »smetne« u kuću. Kućni prihodi od Čista Ponedeljka (18/III) 1929 do Čistog Ponedeljka (3/III) 1930 (Tabelu vidjeti u izvorniku) U kuću davaju podjednako svi oni koji su radili po zanatu, osim staraca koji ostaju kod kuće sa domaćinom jer su nesposobni za rad. Svi u kući jednaka prava uživaju i ako nema ni dva koja jednako zarađuju. Svaki zadrugar od ostatka zarade nabavlja ženi i deci (a i ocu i majci) svu potrebu, izuzevši hrane, na pr.: pamuk za bez, obuću, odelo u koliko ne stigne od domaće vune a koja se deli po ljudskim glavama; kafu, šećer i ostalu sitnicu, gas za osvetljenje u svojim sobama. Ako se opazi da će nestati hrane za čeljad i stoku uzima se izranije dok je jeftinije i udešava se da može doteći do novine. Domaćinu se svakog proleća ostavi gotovog novca za kućne troškove, a usto mu se odobri da može i stoke prodati i to: starije volove koji su iznureni radom — ako bi cena bila dobra — sitniju stoku i to pod jesen, jer će biti ugojenija i sa koje će se skinuti vuna, koristiti se torenjem preko leta. U zimu se upušta samo mlađa i zdravija i za priplod bolja i krupna i sitna stoka. Ostalo se proda i pokolje za zimnicu (posjek) zadruzi. U Osatu je bilo sve doskora i većih porodičnih zadruga i u svima se menja domaćin svake druge godine, vode se prihodi i rashodi ali se retko sve upisuje kao kod Jovanovića. Sastanci se svagde drže, negde i kod ognjišta gde i žene i deca prisustvuju, a negde nasamo u sobi. Gde je domaćin nepismen onda čita napamet, na pr.: »prodao sam šaronju za 1200 dinara; od toga sam kupio: soli, žita, gaza i t. d«. Na ovako strogo vođenje računa, izdatka i primitka, uticalo je, bez sumnje, bavljenje po majstoriji u Srbiji, način njena života i parlamentarna kontrola. — Smena domaćina ne postoji onde gde živi otac sa svojim sinovima i dok je pri snazi. Sinovi ne traže računa o prihodu i rashodu već daju koliko im otac zatraži ne kazujući što kuća treba. Po smrti očevoj braća se menjaju u domaćinskoj dužnosti; isto tako i u porodičnim zadrugama gde su ljudi potomci više braće. Kod Jovanovića tako strogo vode račune da svaki ubeležava u svoju knjigu i kod svakog je prepis svih računa. Ranijn načnn žnvota u Osatu. — Za domaćina je biran najpametniji i. po mogućnosti, najstariji u zadruzi i to na duže vreme, ili dok ne pogreši, ili ostari i zamoli smenu od ukućana. Dužnost je domaćina bila: da nađe što bolje kućište i da vešto podmićuje agu i subašu kod davanja haka. Nevešt domaćin, bude nesamo oteran iz kuće sa svojom zadrugom već ga aga optuži »mugdiru« i jedva umakne preko Drine sa svojima a sva dobra agi ostanu. To se dešavalo obično u jesen kad se sva letina sabere. Tada je subaša, ako nije dobio ovna i ćup meda ili masla, izvestio agu da se ne može namiriti sa čifčijom (kmetom), te aga dođe ili poruči po zavtiji da ga kmet ne sme dočekati na zemlji. Subaša je pazio da čifčija neće šta prebaciti preko Drine. Bio je sretan čifčija ako je prebegao živ osvrćući se sa plačom na svoje ostavljeno dobro. U porodici je tada bila velika sloga i ljubav. Domaćin je kupovao svs što treba kući. Tada se kupovala samo sô i gvozdena radila (alat). Nije se znalo za gas (petrolej) do dolaska Austrije u Bosnu. Osvetljivano je lučom od bora i žiškom od loja. Na kućama su bili mali prozori koji su bili zakovani opnom od goveđeg trbuška mesto stakla. Domaćina su ukućani morali u svemu slušati jer je aga poznavao samo domaćina. Aga je dozvoljavao da čifčija pravi novu kuću, ako je stara oronula, i to pod uslovima: »Čija glava onoga su i zubi!« Turski novci, kojih je bilo u Srbiji, zvali su se: mamudija zlatna od 50 do 200 groša (mala i velika), altiluk od 6 groša, bešluk od 5 groša, 20 para bakreni i 10 para bakreni. Arač-mirija (desetina) caru računata je na groševe. Pošalje mugdir (poglavar sreza) — priča stari Teodosije — suvarije (žandare) te sa kočobašom skupe sve domaćine na zbor i onda razrežu arač na zemlju aginu, koju oni sami moraju platiti, onda na svaku mušku glavu od 7 godina, pa dokle živi, po 7 para godišnje, arač na svaku žensku preslicu po altiluk (6 groša) godišnje. To se svima na skupu obznani koliko je kome narezano. Od onoga, ko je imao kazan za pečenje rakije, naplaćivao je mugdir po dukat godišnje u ime slavarine. Misle da je taj porez »slavarina« zbog toga što se na slavama molio Bog i Slava, pila rakija uz zdravice u kojima je izražavana i srpska želja za oslobođenjem, a to Turcima nije bilo po volji. Suvarije su imali knjige u koje su upisivali arač, a kodžobaše su na rabošu (drven štap od ½ do 1 metra prema veličini sela) imali sa sve četiri strane »zarezotine« i znali su koliko od koga da prikupljaju. Mnogi su krili mušku decu i preslice radi arača, ali kad dozna mugdir zlo prođu. Arač-mirija — desetina obično je isplaćivana dukatima u mugdirovom ućumetu. Pozivnica se zvala »arzoval«. Zadruga je tada bilo i od 100 čeljadi koji su zajedno živili. Napomene. — Pre nego je Austrija ušla u Bosnu, bilo je komada zemlje od poseda Jovanovića i pored same Drine u Polju. Pošto je bilo »presrtno« i daleko svoziti đubar dolje na njive i teško izvoziti letinu gore, izmenjali su sa komšijama za bliže komade. God. 1928 je premetla u rodu i zbog toga su toliko žita morali da dokupe u god. 1929. Ne pamti se kad je zadruga morala toliko žita da kupi. Opaža se u celom Osatu da porodice iza rata moraju mnogo da dokupe žita do novine i računaju ako ovako dalje budu žito kupovali, da se treba stanovništvo da proređuje. Na ovogodišnjem sastanku je rešeno, pošto je 1929 rodila žitom, da preostalo žito ne prodaju nego da ga čuvaju kao rezervu. — Kod gradnje zgrada za zadrugarske bračne parove, od osopskog kupuju staklo, eksere i crep, ostalo podnosi kuća. — Majstori su najviše zarađivali prvih godina iza rata, kad je u Srbiji bila najveća građevna delatnost usled pristizanja reparacija. Tad je mogao ukućanin Marko kao neimar da zaradi preko leta čistih 20.000 dinara, a ostali majstori od 8—10.000 dinara. Građevna je delatnost popustila zadnjih godina zbog oskudice novca i majstori sve manje preko leta zarade. Računaju da je 1929 god., njih sedam majstora, moglo da zarade svega 27.200 dinara i to: Milovan sa sinom Jakovom 10.000 dinara; Marko sa sinom Živojinom 6000 dinara; Aleksa 4000 dinara; Mihailo 3200 dinara i Radovan kod kuće kao kovač 4000 dinara. Na sastanku ove godine, na Čisti Ponedeljak, rešili su da svaki majstor dade po 1515 dinara, dok su lanjske, 1928 godine, dali po 1700 dinara. Sav je kućni prihod 1929/30 iznosio 15.168 dinara, a sav kućni trošak 14.561-30 dinara. Prema tome je kućna gotovina 606-70 dinara. Kućni je porez 2060 dinara a sa porezom na osopsko i na zaradu zanatom izlazi preko 4000 dinara. Sa osopcom je najimućniji ukućanin Milovan koga računaju za najimućnijeg čoveka nesamo u Osatu nego u celom Srebreničkom Srezu. — U zadruzi ima i sukoba i pomišljanja na deobu. Interesantno je da su protiv deobe, pored starog Teodosija, i najmlađi oženjeni muški zadrugari. Stari Teodosije veli im: »Dužan sam od Boga da vas svetujem; ako me ne slušate pa pogrešite nisam kriv pred Bogom i pred narodom. Dok ste zajedno moćni ste raditi, hodati i govoriti. Bolje se u zadruzi namučiti t. j. »natrpiti« jedan drugoga nego u »jedinluku« biti bogatiji, a oskudevati u onom što je preče. To su: braća, rođaci i radna snaga. Jer čovek na selu, ako je jedin, gotov je đavo, bez novca gori je od đavola, propao sasvim i nema ga nikako«. Na Slavi 1929 bilo je oko 80 zvanica gostiju. U tri puta su se redali za sofrom. Dvorio je goste domaćin Danilo i pomagali mu mlađi. Stari Teodosije odstojao samo dok se podizala višnja Slava i lomljen krsni kolač i to sa komšijom. Za sofrom je sedelo po 30 majstora i pričali su o radovima u Srbiji, predanjima o crkvama koje su popravljali, o velikim porodičnim zadrugama u Srbiji, koji su imali među ukućanima i kmeta za suđenje i tavnicu. Njihovo otmeno držanje i smišljeni razgovori ostavljaju trajan utisak trezvenosti, ozbiljnosti i radinosti, bez one naše violentne mašte i žustrosti koje ima prosečan Dinarac. — Narodne nošnje u Osatu iza rata naglo nestaje. Kape roge i paunova perja na kapama već je sasvim nestalo; samo je jedan primerak spašen za nauku u Sarajevskom Muzeju. Retke su i vezene marame na glavi koje su pričvršćene na posebne kape. U kući Jovanovića takve kape imaju samo dve žene: Teodosijeva i Milovanova. Zubuni i pregače su očuvane. Na slici 6. i 7. su ukućani: br. 2. Savka žena Jakovljeva; br. 5. Tomanija Milovanova; br. 4. Pauna Teodosijeva; br. 7. devojka Đuka, kći Danilova; br. 1. Zorka, kći Danilova, ali je udata. Ostalo su prije koje su došle na Slavu. Na liku br. 4 i 5 slike 6. i 7. su stara kapa Osaćanka. Radovan je izučio kovački zanat u bežaniji za vreme rata i to u Užicu. Toliko je ugledan da je kod opštinskih izbora 1928 imao kandidacionu listu i on nosioc te liste kao radikal. Prošao je sa tri kandidata i izabran za podpredsednika Skeljanske Opštine koja se sastoji od 22 sela. Napomena: Korištena literatura i objašnjenja navedeni su u bilješkama u izvorniku.