“Ovo mi je četvrti Hamlet u karijeri. Kažu da sam jedini glumac na svetu koji je sa devedeset godina dobio ulogu u tom čuvenom Shakespeareovom komadu. Što je lepo, je li”, kaže Vlasta Velisavljević. “Izuzev Ofelije i Gertrude, u Hamletu sam odigrao doslovno sve uloge. Uključujući i Duha, koji je, u postavci reditelja Aleksandra Popovskog, dosta drugačiji. Kao, uostalom, i celi komad, koji će najesen biti izveden u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.” DANI: U kom smislu je Hamlet Aleksandra Popovskog drugačiji? VELISAVLJEVIĆ: Prvo, kod Popovskog je sve pomalo ispreturano. Ne mislim u ružnom smislu, naprotiv. Tim pre što takva pozicija umetniku dozvoljava da eksperimentiše. Kod Popovskog je i Hamlet stariji od lika u Shakespeareovom komadu. Nebojša Glogovac, koji ga glumi, odavno je prešao četrdesetu. Razgovor koji kao Duh vodim sa Hamletom zapravo je intiman, ljudski razgovor oca i sina. DANI: Koji Hamlet je za Vas bio nezaboravan? VELISAVLJEVIĆ: Ruski Hamlet, naravno, onaj Inokentija Smoktunovskog. Jedan od najvećih ruskih kritičara Visarion Grigorjevič Bjelinski rekao je da je Hamlet”najblistaviji almaz u kruni dramskih poeta”. Malo patetično ali istinito. I lepo. Upamtio sam te reči. Interesantno, Rusi su više poštovali Shakespearea nego i Englezi i ovi u kolonijama. Tu mislim i na nas. DANI: Prija Vam nova uloga? VELISAVLJEVIĆ: Naravno. Kao i ostale koje trenutno igram u beogradskim pozorištima. DANI: Koliko uloga trenutno igrate? VELISAVLJEVIĆ: Čekajte… Uključujući Hamleta, šest. Ne bih mogao drugačije. Onog trenutka kada pozorištu više ne budem potreban, mislim da neću ni živeti. Možda ću vegetirati, možda ću se baviti nečim drugim, ali suštinski neću živeti. Život bez pozorišta za mene i nije život. DANI: Glumom ste počeli da se bavite 1938., sa dvanaest godina, i to na sceni Manježa u Narodnom pozorištu u Beogradu. Koja je to scena? VELISAVLJEVIĆ: Ova gde trenutno sedimo: stara kafana Manjež, preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Manjež je u to vreme bio deo Narodnog pozorišta u Beogradu. Iza zgrade su bile napravljene prostorije za probe, u koje se vremenom uselilo Rodino pozorište, koje je vodila Gita Predić, kćerka Branislava Nušića. Gita je od toga napravila pravi repertoarski dečiji teatar. Kao dete, u Rodi sam igrao mnogo uloga: od kestendžije i Riste-sportiste u jednočinkama za decu, do Nušićevog Puta oko sveta. Dramaturški, sve je bilo isto kao u velikom teatru, samo što su glumci bili deca. Pozorište Roda radilo je do okupacije, do početka Drugog svetskog rata. DANI: Rat ste proveli u Beogradu? VELISAVLJEVIĆ: Tako je. Pored nacističkog pravila “sto za jednoga”, koje je važilo samo za nas Srbe i za Ruse, nemačku okupaciju pamtim po strahovitoj gladi, siromaštvu, po jezivo hladnim zimama. Stanovao sam na stotinjak metara odavde, kod Londona. Mile Vražić, Nemanja Marković i ja bili smo čuvena trojka; dečaci, gameni koji su na beogradskoj Železničkoj stanici od Nemaca u početku krali cepanice. Zime su, kažem, bile strašne: preko zaleđenih reka moglo se preći i kolima. Pored cepanica, krali smo i jabuke, koje su nacisti, otimajući ih od srpskih seljaka, slali svojima na Istočni front. Ti vagoni sa jabukama imali su prozorčiće i nas trojica bismo, zahvaljujući specijalnom oruđu koje smo provlačili kroz otvore, a koje je na vrhu imalo debelu iglu, naboli jabuku, izvukli je, slagali u vreće i prodavali. Svi naši kupci bili su u čudu, pitali su se zašto je baš svaka jabuka morala biti probodena. U svakom slučaju, “biznis” je cvetao, i to do trenutka dok nas nisu provalili Nemci. DANI: Koje godine? VELISAVLJEVIĆ: Početkom 1943. Imao sam sedamnaest godina. Nedugo nakon tog hapšenja, odveden sam u nacistički logor Dortmund Herde, koji je bio “filijala” Dahaua. Spasilo me je to što sam bio mlad i zdrav, jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Ujutro bi nas odvodili u fabriku na rad, uveče vraćali u logor. Sve dok im nisam pobegao. DANI: Pobjegli ste iz nacističkog logora?! Kako? VELISAVLJEVIĆ: Jedan od majstora koji je radio u toj fabrici, monter kranova, nešto stariji od mog oca, uzeo me je za svog pomoćnika. Iako Nemac, svakoga dana bi mi, kada bi dolazio u fabriku na posao, od kuće donosio hranu sendvič ili nešto slično. Sve što sam dobijao od njega delio sam sa ruskim zarobljenicima, koji su, među nama logorašima, imali ubedljivo najgori i status i tretman. Jednoga dana moj me je majstor izveo kroz prolaz gde su stajale hidraulične prese i odveo u susednu fabriku, a onda i kod njega u kuću. Doneo mi je neke stare cipele, njegova žena mi je ponudila ručak. Sećam se da je na zidu visila slika mladog momka, njihovog sina, koji je poginuo na Istočnom frontu. Možda je moj majstor u meni video svog sina, ko zna. Valjda je zbog toga, uprkos stravičnom riziku kojem se na taj način izložio, sve i organizovao. DANI: Šta je organizovao? VELISAVLJEVIĆ: Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je pomogla ne samo da pobegnem iz logora nego i da se, krijući se u vagonima na železničkoj stanici u Dortmundu, preko Münchena najpre dočepam Zagreba, odakle sam se prebacio do Zemuna, a onda i u Beograd. Mnogo godina nakon bekstva iz nacističkog logora posetio sam Dortmund, kasnije otišao i do logora Herde. Na mestu na kojem se nekada nalazila fabrika granata i koje je stradalo tokom savezničkog bombardovanja 1945., prostiralo se prelepo jezero. Ipak, neke sam stvari uspeo da rekonstruišem: tunel kroz koji su nas nacisti svakodnevno vodili u fabriku, logor, našu baraku... Baš na tom mestu, na mestu barake u kojoj sam bio zatočen, izgrađeno je pozorište Hamza teatar. Neverovatno! DANI: Šta se dogodilo sa Vaša dva druga? Jesu li i oni završili u logoru? VELISAVLJEVIĆ: Nisu. Nemci su samo mene uhapsili. Njih dvojica su ostala u Beogradu, prešla u ilegalu. Naposredno nakon oslobođenja, nas trojica pokušavala smo da se dočepamo Amerike, da pobegnemo iz zemlje. DANI: Zašto? VLAISAVLJEVIĆ: Nije nam se svidelo to što smo videli. Po ovom ovde parku (park ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta u centru Beograda) jurili su jedni druge, ubijali se. Tokom okupacije, četnici su jurili partizane; posle 1945. bilo je obrnuto. I to se više nije moglo podnositi. Zato smo odlučili da bežimo. Ali nismo uspeli. Uhapšen sam i odveden u zatvor koji se nalazio na beogradskoj Adi. Onda je moj otac kukao i molio vlasti da me puste. Na kraju su me ipak pustili. Doduše, nisam dugo bio na slobodi: već 1950. ponovo sam uhapšen i odveden na Goli otok. DANI: Zašto ste uhapšeni? VELISAVLJEVIĆ: Imao sam druga Dušana Majcena, Slovenca, pukovnika JNA, načelnika katedre na Višoj vojnoj akademiji. Bio mi je kum na venčanju. Odmah se 1948. izjasnio za Staljina. Iako s tim ništa nisam imao, odbio sam da ga cinkarim. Uhapšen sam kao student treće godine Akademije dramskih umetnosti i odveden najpre u zatvor na Banjicu, a onda na Goli otok. DANI: Koliko ste godina proveli na Golom otoku? VELISAVLJEVIĆ: Tri godine. Bio sam u grupi zatvorenika koja ipak nije ispaštala kao prethodne koje su uhapšene prvih meseci nakon Rezolucije Informbiroa. Ali ne bih o tome dalje govorio. Teško je, znate... Ipak, reći ću vam da su na moju ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u najtežem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim. DANI: Bez obzira na... VELISAVLJEVIĆ: Na šta?! U Mostaru sam kasnije upoznao gospođu koja je bila šef krojačnice tamošnjeg pozorišta i koja, uprkos svemu, nije htela da se odrekne muža golootočanina. Hoću da kažem da se moglo, ali... DANI: Sa Golog otoka ste, kažete, pušteni 1953.? VELISAVLJEVIĆ: Da. Vratio sam se u Beograd. Naravno, nisam mogao da radim, čak su me i izbacivali iz beogradskih pozorišta. Na kraju sam, na preporuku prijatelja, divne mostarske porodice Šain, stigao u Mostar. Tamo je postojala velika glumačka škola, odlično pozorište koje je vodio Safet Čišić. Bio je učitelj, ali je teatar i rad u njemu poznavao mnogo bolje od ovih koji se danas predstavljaju kao veliki stručnjaci. Na predlog Šaina, Safet Čišić je došao u Beograd da se upoznamo, da me vidi. Zamolio me je da svratim do Kluba književnika, da porazgovaramo i da mu usput nešto odglumim. Svidelo mu se, pa me je pozvao da dođem kod njega u Mostar. U to vreme gradonačelnik Mostara bio je Džemal Bijedić. Znate li ko je bio Džemal Bijedić? DANI: Znam. VELISAVLJEVIĆ: Divan čovek, mnogo mi je pomogao. DANI: Kako Vam je pomogao? VELISAVLJEVIĆ: Iako sam u Mostar došao kao ibeovac, kao golootočanin, zahvaljujući Džemalu Bijediću niko nije smeo da me pipne. Štitio me je i politički i na svaki drugi način. Kad god odem u Sarajevo, uvek posetim grob Džemala Bijedića i njegove familije. Divni ljudi, kažem vam... U Mostaru sam narednih nekoliko godina nesmetano radio u pozorištu u kojem je umetnički direktor bio Skender Kulenović. Skender je, baš kao i ja, veoma voleo ribolov, pa bismo često zajedno odlazili na Neretvu na pecanje. Uveče bismo sedeli u kafani sa crnogorskim slikarom Mirkom Kujačićem. DANI: Poznavali ste Mirka Kujačića? VELISAVLJEVIĆ: Poznavao?! Bože, praktično smo živeli zajedno! Mirkov otac, dr. Stojan Kujačić, bio je ruski đak, lični prijatelj Lava Nikolajeviča Tolstoja; preveo je Ilijadu i Odiseju, bio lekar crnogorskog kralja Nikole. Imao je sto godina kada je umro. A umro mi je na rukama... Uglavnom, sećam se da smo jedne noći Skender Kulenović, Mirko Kujačić i ja sedeli u kafani i da su, za razliku od mene, njih dvojica celo veče ogovarala Ruse: te nemaju nauku, te ništa ne znaju, nemaju ništa... E, a onda smo sledećeg dana, i to zorom, Skender i ja otišli na Drežanku, tu čudnu, malu reku u ribolov. Sa sobom sam uvek nosio neki stari mađarski radio na baterije, plašeći se, valjda, da mi neka informacija ne promakne. I tako, oko podneva uključim radio da čujem vesti, kad... SSSR je, kažu, uspešno lansirao prvi veštački satelit u svemir, Sputnjik 1. “Skendere, jesi li čuo?!”, smejao sam se. “Sovjetski satelit u svemiru! A vi sinoć rekoste kako Rusi ne znaju ništa!” Od tog momenta kao da su se neke stvari izmenile. Ipak sam bio bivši zatočenik sa Golog otoka, optuženi ibeovac i te su se stvari, bez obzira na to što su se odnosi između Tita i Hruščova 1955. izgladili, i dalje teško zaboravljale. Zaključio sam da je došlo vreme da, nakon četiri relativno mirne godine, konačno napustim Mostar. DANI: Gdje ste otišli? VELISAVLJEVIĆ: U Tuzlu. Iako sam se i tamo dobro snašao, bilo mi je žao što sam otišao iz Mostara, tog čudesnog grada koji sam zavoleo. Nikada mi neće biti jasno zašto su se devedesetih onako strašno posvađali i podelili. I taj Stari most, znate... I Tuzla je imala odlično pozorište, odličan ansambl. Tih su godina tražili nove glumce. Upravnik je bio glumac, ne mogu mu se setiti imena, igrao je u Beogradu za vreme okupacije. U Tuzli je radio i reditelj Dejan Mijač. Nakon tri sezone, u Tuzlu je jednoga dana stiglo Beogradsko dramsko pozorište. Cela moja klasa Olivera Marković, Olgica Stanisavljević, Danica Aćimac, Maja Belović, Bosiljka Boci, Đuza Stojiljković, Predrag Pepi Laković... DANI: To je prva generacija školske 1948/1949. tek osnovane beogradske Akademije dramskih umetnosti? VELISAVLJEVIĆ: Tako je. Profesor nam je bio Mata Milošević, asistenti Miroslav Belović i Sofija Soja Jovanović. Znate li vi kakvi su to gorostasi bili?! Sa mojom glumačkom klasom je u Tuzlu stigao i tadašnji upravnik BDP-a Predrag Dinulović. “O, Vlasto, otkud ti u Tuzli, šta radiš ovde?!” pitali su me. Tuzla je, inače, bila jugoslovenski i beogradski Eldorado, u koji su dolazili najbolji jugoslovenski lekari, inženjeri, profesori... Velike plate, lepa atmosfera. U Tuzlu je tih dana stigla i majka Soje Jovanović, čiji je sin bio poznati tuzlanski hirurg. Nakon jedne od predstava, tetka Saja, majka Soje Jovanović, koja je bila neposredna i šarmantna žena volela je i da se kocka pitala je Dinulovića zašto mi ne dozvole da se vratim u Beograd. “Ko mu brani, neka napiše molbu”, rekao joj je Dinulović. Uskoro sam se zaista vratio u Beograd i počeo da radim u BDP-u. Odmah sam uskočio u NušićevuAutobiografiju, koju je režirao Nebojša Komadina. Tu sam i ostao neko vreme, sve dok me nisu izbacili. DANI: Zašto? VELISAVLJEVIĆ: Zato što sam otišao u Rusiju. I to onako, nešto me je vuklo. Nedugo nakon što sam se vratio u Beograd, primljen sam u Jugoslovensko dramsko pozorište... DANI: Primio Vas je Bojan Stupica? VELISAVLJEVIĆ: Da, Stupica me je primio. I to zajedno sa svojim čuvenim “bebama”. U JDP-u, u najboljem pozorištu u onoj Jugoslaviji danas nema nikoga iz moje klase. Nema ih ni u drugim pozorištima, otišli su. Ostao sam sam. Poslednji je prošle godine otišao Đuza Stojiljković. I tako žalim, tugujem za njima na svoj način. Povremeno pitam ove mlađe glumce da li bi me primili u svoju klasu. “Naravno, Vlasto, šta vam je”, kažu. I, tako, sad imam novu klasu. DANI: Ko je u Vašoj klasi? VELISAVLJEVIĆ: Mićko (Dragan Mićanović), Glogovac, Nebojša Đuričko... Sa njima radim Hamleta. DANI: Nije Vam naporno da u ovim godinama ponovo učite tekst? VELISAVLJEVIĆ: Taman posla, uživam! Iako je, kažem vam, Popovski ispreturao ceo komad. Inače, zanimljivo, izuzuev u Beogradskom dramskom pozorištu, retko sam u Beogradu dobijao glavne uloge. Njih sam igrao u provinciji. Ovde je, kažem, ipak bilo teže, vodilo se računa i o drugim stvarima, ne samo o glumi. Ipak, ma šta igrao, trudio sam se da dokažem staro pravilo: nema velikih i malih uloga, ima velikih i malih glumaca. DANI: Kada ste rekli da se vodilo računa o drugim stvarima... VELISAVLJEVIĆ: Nije baš jednostavno golootočaninu dati da igra glavnu ulogu, znate. Te tri godine koje sam proveo na Golom otoku nisu mi uračunate ni u staž, zbog čega mi je i penzija umanjena za tri procenta. Iako sam mogao, to nisam menjao. Što da krivotvorim biografiju? Bio sam i ostao rusofil, pa šta?! DANI: Zbog te ljubavi prema Rusiji ste dosta toga izgubili? VELISAVLJEVIĆ: Neka! Svako ko oseti Rusiju, ko se upozna s tom zemljom, s tim ljudima mora postati rusofil. Nikada nisam bio ibeovac, ali jesam rusofil. Pedesetih i početkom šezdesetih godina to je podrazumevalo lošu reputaciju. Danas je još i gore. Opasno. Iako su ovde izginuli silni Rusi. Kada su pre nekoliko godina u Moskvi održani Dani srpske kulture, bio sam deo delegacije koju su činili Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihajlović, još neki pisci. Dragoslava Mihajlovića sam molio da ode sa mnom u Muzej Crvene armije, da vidi delove aviona Garija Pauersa, američkog pilota čiji su avion Rusi oborili 1962. Taj muzej je, inače, veoma interesantan i zbog toga što su svi narodi negde svrstani, ali jedino mi Srbi imamo zasebnu sobu. Imali su je i Poljaci, ali su je u međuvremenu izgubili. DANI: Znate da je u Srbiji donešen Zakon o rehabilitaciji? VELISAVLJEVIĆ: Znam. Podneo sam zahtev, rehabilitovan sam kao bivši zatočenik Golog otoka. DANI: Zašto? VELISAVLJEVIĆ: To me je pitao i moj kum, golootočanin Damir Pavić, rođeni brat Siniše Pavića. Zašto sam, dakle, to tražio? Pisac Dragoslav Mihajlović me je ubedio da podnesem zahtev za rehabilitaciju. Sećam se da je sudija, fina gospođa, uspela da iz policije dobije moj dosje i da ga donese u sudnicu. Znao sam šta u njemu piše: svoj sam dosje video odmah nakon 5. oktobra 2000., kada su na kratko dosjei UDBA bili otvoreni i stavljeni građanima na uvid. I tako, čita ta gospođa, čita i ne može čudu da se načudi. “Oh, gospodine Vlasto, kakav ste vi avanturista!”, kaže mi na kraju. “Ne, gospođo, nisam avanturista”, rekao sam joj. “Ja sam razbojnik!” I jesam.