REPORTER,
05.07.2006
Nikad necu zaboraviti ovu sliku: mlada žena nosi dijete. Ustaša ga udari kundakom u glavu, prosu mu mozak. Mlada majka i dalje cvrsto na grudima steže svoje dijete, nosi ga uzbrdo, prema Šušnjaru. Naši bunari bili su puni krvi iz onih rovova. Niko nije mogao da nade cistu vodu. Zato smo kriomice išli i donosili vodu sa Sane. Ja sam tada jedva preživjela strah od crvenog, od krvi. Od tada nikad nisam obukla ništa crveno. Od tad
Neprolazni strah od crvenog
Autori: JOVAN BABIĆJa sam Zorka Delic. I ovo je dio moje životne price. Onaj koji ne mogu da zaboravim, okamenjeni. Rodena sam 1937. u Kruharima kod Sanskog Mosta. Sve srpsko je odmah po osnivanju Nezavisne Države Hrvatske, 1941. godine, prestalo da bude srpsko. I oni sami su, po ustaškim zakonima, prestali da postoje, bili su izvan zakona. Mislim da to vrijeme pamtim više nego što sama mogu da povjerujem, najviše je ostalo straha. Pamtim da mi je ocu bilo ime Drago, da je bio naocit, visok, blage naravi, tih. Maj .....