Ako buducnost definišemo (pomalo idealisticki) kao zaveštanje za naše potomke, a nasuprot sebicnog, suštinski samoobmanjujuc eg, produžetka sadašnjeg trenutka, postavlja se pitanje koliko altruizma te vrste preostaje u svetu u kome je ideja buducnosti obesmišljena, i gde je haoticna sadašnjost rastegnuta do granica pucanja (kako sistema, tako i pojedinca). Takav svet je svet bez dece koji je i svet bez obaveza, što ce opet nekome stvoriti iluziju hedonistickog raja. Ali hedonizam kao puko pražnj .....