Želja Sarajevskih sveski da u broju ciji je dio posvecen savremenoj drami objavi razgovor sa Dušanom Kovacevicem, u septembru 2005. godine, kad je izrecena, cinila se neostvarljivom. Kovacevic je u tom casu bio nedostupan, u svojoj misiji ambasadora Srbije i Crne Gore u Portugalu, a nije bilo ni nekog posebnog drugog povoda. Ni nove drame ili novog filma, ni neke važne studije o njemu (teško je povjerovati, ali nakon 35 godina rada, o ovom autoru još nije napisan duži i ozbiljniji rad, bar ne na našem jeziku). A onda se prilika za razgovor ipak ukazala. Narodna biblioteka Srbije u Beogradu najavila je izložbu Svetska književnost Dušana Kovacevica. Autor je potvrdio dolazak i da ce prisustvovati otvaranju izložbe, dozvolivši, pri tome, i mogucnost da isti dan razgovara sa nama. Najzad, nakon što je u svecanoj sali Narodne biblioteke procitao za tu priliku napisanu pricu, “Ako se brzo osvrneš”, i nakon što je mala podnevna svecanost okoncana, u njegovom gustom rasporedu ukazala su se dva sata slobodna za Sveske. Subota, 24. decembar 2005, 19.00, Zvezdara teatar… Dušan Kovacevic Ako se brzo osvrneš... Secam se, bio je septembar, suncano, toplo jutro, 1955. godine. Obukli su me, ocešljali i poveli u školu, govoreci: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što uciteljica prica, i da se javiš ako ti nešto nije jasno... Bice vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l' tako? Naravno, dodao je otac, ako hoceš da budeš covek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pricam puno. I, tako, tog lepog, suncanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlucivalo se o mojoj sudbini; ili cu biti covek, ili, po ocevim recima, 'jedan od onih probisveta oko železnicke stanice'. Secam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, cestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju... i odveli u ucionice. Na belom zidu crna tabla i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu uciteljice Natalije globus; plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, po neki pramen boje zemlje. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo? Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve podatke o licnom identitetu, potvrdivši, posebno, da idem u školu... I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam clan biblioteke. Pamtim, svecanu tišinu biblioteke, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, citaonice. Vecina je imala bradu, brkove i naocare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro, tužni i, naravno, mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ covek. Pisac je covek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro... Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, cinilo mi se, veoma neozbiljno. Naravno, cuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obicni ljudi, ali mi je to bilo poprilicno neverovatno i, skoro, uvredljivo... Ljudi, inace, svašta pricaju. Pricalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to nisam shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izucio, kažu, zanat u Nemackoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku. Tokom jesenjih i zimskih meseci citao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolecem sam izlazio iz kuce i satima gledao u nebo, prateci let golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša. Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takode, svašta pricalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to cuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: Kakva je to pravda i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan? Jedan jedini dan, a covek – vecnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca... Da proživi 'ceo život' od jednog dana i da ne vidi sunce... Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruca. Em živi jedan dan, em ga u 'pola života', oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude rucak. Secam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, 'provincijskog helikoptera', na poletnoj pisti konopa za sušenje veša. I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime procitao, ponovo, i ponovo, pricu o decaku koji je živeo na Asteroidu B-612. Pisac te knjige je poginuo u trecem padu aviona, u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red, kad je rec o velikim, ozbiljnim piscima. Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naucni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, 'provincijske planete', skrajnute izvan velikih suncevih sistema, na periferiji kosmickih zbivanja, daleko od mocnih galaksija. Povod je bio zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogucih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira. I objašnjenje je bilo – ako to normalan covek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogucnosti 'neozbiljne' za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pricali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da cuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog suncevog sistema meri brzinom koju svetlost prede za godinu dana, i da naš život – ne kao coveka, pojedinca, vec kao civilizacije traje smešno malo, i da ce neko od ljudi, ako ih na zemlji uopšte bude, cuti odgovor tek za dve-tri hiljade godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno. I da to nisu pricali engleski 'svemirski obaveštajci', covek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde z