Do Kaukčijine avlije dopratio me šejh Ibrahim Zelkanović. Plakao je i povraćao. (Oprosti! Insansko i nekako pomirišem, od psetinjeg povraćam!) Izvinjavao se. Desilo se sve u njegovoj halvetijskoj tekiji, gdje je on pomoćni šejh. Stidi se, u tvrdu zemlju bi propao da može. A vidim i sam da je nebo visoko. Zaklinjao se da nizašta nije znao! Svakozna(ajanajviše!)dajeonvolio da sam mu mrtvom održao govor na dženazi, negoli što je ovako star doživio kako mu ponižavaju prijatelja. Znadem ja dobro šta .....