Bila je to noć u kojoj nisam znao više ni šta da radim ni s kim da razgovoram. Svom najbližem prijatelju Jusufu Hafizoviću sam kao i po običaju rekao: „Sutra idem!“. „Volio bih da sam s tobom. Bit će prilike“, glasio je odgovor. Meša Selimović me podsjećao: „Sinovi Ademovi... nebrojeni puta su nas ubili nevine“. U pet ujutro sam spremio kofere i krenuo na aubusku stanicu. Punih pet i pol sati me čeka do Brčkog. Mama će me dočekati. Takav je običaj. Naučili smo da me čeka na stanici.U Brčko .....