Pregled fokusa

 13.11.1995 FERAL TRIBUNE 

ČA JE DITE KONTRA PRAJCU

 Pape, kad biste vi pravili intervju sami  sa  sobom, odakle biste počeli? Odakle bi počeja? A od početka. Ali prvo mi daj zapalit dok Ona  ne gleda.   Ja sam mislio da ćemo  praviti  veliki, ozbiljan,  pametan razgovor o smislu pisanja... E, to dođe na kraju. Triba do toga doć, razumiš?   Idemo onda od početka. Gdje ste se,  kad  i  zašto  rodili? Ja san ti se rodija 1923. godine, kraj crikvice svetoga Luke  u  Veli  varoš,  gori poviše Šperuna, blizu Matejuške.  Bila  je  to  Senjska  ulica,  proleterska, crvena ulica... zvali  su  je  Mala  Moskva. Bija je ti naš kvart, ka i skoro cili Split, kvart  siro tinje,  ribara,  težaka, pituri, postolari,  batelanti,  barbiri,  konobi, tovari, mriž...   Dobro pamtite slike tog vremena? Znaš  da je to interesantno: kad mi je  barba  Luka  Kaliterna  priča da se on spominje kad je bija mali, da ga je mater držala u  naručju, a on gleda kroz ponistru, i da mu je rekla: "Eno motorin  'Vladimir' vodi inžinjere na kupanje, na banj na Bačvice", ja  to  nisan virova. Zamisli čega se sitija, koje slike se stari sitija!  Nisan  virova jer meni je izgledalo jedno vrime ka da mi je  cilo  to ditinjstvo iščezlo, nestalo. Ali vidin, kad čovik počne  star it,  puno se toga vraća, i te slike se vraćaju,  ditinjstvo  biva  sve prezentnije, razumiš... sve više naviru sjećanja iz ditinjst va,  tako da se sad prisjećan miljun detalja za koje san  mislija  da su iščezli, zauvik.

GOVAN GOSPODARIMA!   

Otac vam je bio ribar?  E,  a  nego... svi moji, i otac, i dida, i  pradida,  bili  su  ribari.  Sićan ih se, sićan se tih starih ribara, još  su  nosili  rećinu u uvo, i moj je dida nosija rećinu, ka ti, razumiš... ka u  Goldonijevin  "Ribarskin  svađama".  Očeva  je  gajeta  bila   na  Matejušku,  on i Šanto a Šanto je onda još bija momčić  odili  su gajeton na vesla i na jidra do Lastova, tamo su bacali  paran gale. Sad me to sitilo, kad mi je priča oni Komižanin da u Komiži  nima  srdele u ovi stađun, odozdal ulice pa sve do gori, u  sve  one  kalete, u svaki dvor, isprid svakih vrat, žene su na  fugeru  pekle  srdele... i sve je vonjalo na pečenu srdelu. Bilo je  puno  konobi, težaci su prodavali meso, vino... a žene su odile  uvečer  i nudile judima graja i friških volaka, krak od obotnice za  pro dat, da jema čovik za napit se, je li.   n I vaša je mater bila među njima..?  Kako ne... a kad je otac više onemoća, onda je mater  otvorila  jednu  malu  butižicu  komeštibile, al to ti je  kurac  ...  ono,  manistra i te stvari. Judi su u nje uzimali na kartu, razumiš, na  libret. I ritki bi je imbrojali. Bilo bi ti smišno kad bi se ja i  Šanto posvadili, uvik bi mi vika da mi je otac bija pošten čovik,  a da san ja ka mater, koja je krela na balancu. To je bilo  jedno  ovako čudno doba, teško. Bolest, glad, mižerja... smrt.   n A život? Gdje je bio život?  Život?  Kurac, koji život... U konobi, uvečer bi  se  našli  u  konobi, pivali, karali se, lokali, vikali... velike riči,  velike  fraze.  A  bilo je i onih, znaš, "ubit, zaklat",  "rašpe,  bombe,  livorveri",  pravdu uspostavit... "govan gospodarima!". I šta  ti  je  interesantno  znalo se vikat, još sad se sićan,  i  "Živija  Trocki!", "Živija Lenjin!", ali niko, niko nikad u moj Veli varoš  nije  zavika "Živija kralj!". Nikad! A onda karali su se  i  među  sobon,  nisu  se, recimo, težaci i ribari dobro gledali.  Kad  su  težaci  prolazili, ribari bi ih zajebavali: "Peronospora van  sve  potukla!", znaš... "Krupa vas potukla!" A kontra gospode su  bili  svi  zajedno.  Bilo je tad već gospode, bogataša, u  palacima  na  Matejušku  i Rivu, a sirotinja bi in vikala,  pritila:  "Letićete  vanka, mi ćemo gori doć!" Teško se živilo, mižerja... a bilo je i  prasac u Veli varoš, znaš?

JUNAK TOMI PUTA   

Prasaca?!  E, prasac. Bilo je to u doba krize, i mi smo doma  gojili  dva  prajca. Ja san odija vazimjat spirine, kupit okolo... Gospe moja,  kako  smo  mi gledali ta dva prajca. Kad bi  se  dite  razbolilo,  uvatilo  proliv, sidilo na mokro... ništa, jebe ji se! A  kad  se prasac  razboli, to je bila tuga u kuću! Prajca se uvik  gledalo,  pazilo da mu di šta ne fali.   Kako su tekli vaši dječački dani, osim što ste skupl jali spirine za prasce?  A  skitali smo se okolo, igrali, odili na Ajduka.  Kopali  smo  buže ispod ograde ka kunci, pribacivali se priko za gledat  utak micu.  Onda su odili i policjoti na konjima, bilo je onih  ča  bi  nas udrili po gujici, skidali, tirali, a bilo je i onih ča su nan  pomagali da se pribacimo ako bi ostali visit na ogradi. Sićan  se  i  ringišpili na Rivi, velikih fešti svetoga Duje...  činili  smo  dišpete Vlajima, znaš, ukrest mu balote, krest dinje. Po  Marjanu  smo lovili kunce, zece. Onda smo odili s onin kolon, znaš,  kolon  od bačve, odili smo do Solina, jebi gospu! A? Do Solina, e! Sićan  se i kina, pamtin još nijeme filmove, Debeli i Mršavi, Tomi  X...  Tomi X je bija popularan, to je bija junak vesterna. Zvali su  ga  Tomi  Puta,  znaš, ono "X" bi čitali ka "puta",  razumiš...  Tomi  Puta. A najsmišnije su u kino bile "Muke Isusove". Bogobojažljive  žene bi padale na kolina, krstile se, plakale, a kad bi oni uboja  Isusa kopljen, čulo bi se: "Razbojniče, ruka ti usala!", "U paklu  ćeš gorit!" Sićan se kad je posli jedne te predstave izaša  čovik  iz kina, trevija jednog Židova i odma ga opizdija šakon u  glavu.  Bidan čovik se uvatija za glavu, stenje: "Šta ti je, šta činiš?",  a  ovi mu je reka: "To ti je za Gospodina našega Isusa ča ste  ga  onako izdali!" "Ali to je bilo pri dvi ijade godin!" "Je",  govo ri, "ali tek san danas ja to vidija!".

ĆUTIN SMRAD SILE   

Koje su se igre igrale u vaše vrijeme? Bilo je sto igar, na franje, šišmiša, na minavanje po botune...  onda  bimo kidali botune judima po gradu. Igralo se na balun,  na  krpaše,  činili  smo  dišpete,  ...  ali  najdraži  su  nan  bili  demonštrajcuni.   Mi   smo  dica  puno   volili   demonštracjune,  štrajkove... dizale su se barikade po kaletama u Varoš, a mi  smo  imali zadatak razbit sve žaruje javne rasvjete. Radnici bi vazim jali bovane i stavjali ih doli na Šperun, i kad bi došla  polici ja,  itali  se na njih. Onda demonštracjuni za Prvi maja,  di  je  znala vojska izać na ulice sa mitraljezima, a mi smo dica gledali  te  povorke  judi  sa garifulima kako priteći šetaju  po  Rivi  i  čekali smo barufu. Demonštracjuni su bili puno lipi.     n Jednom ste rekli da ste tada, kao  dijete,  na  tim  demonstracijama  zamrzili  žandare i soldate, "vonj  sile,  kože,  cokul, čizama, škripu soldatskog hoda, smrad oružja"... Jesan... bilo ih je grubo vidit, žandare sa pendrecima,  polic jote na konjima, vojsku sa puškama, bajunetima, čini mi se ka  da  još ćutin taj grubi vonj, smrad sile...   I tako ste i kao mulac bili kontra vlasti. Je li  vas  već to odredilo kao ljevičara?  A ne! Ja san ljevičar posta slučajno. Uvik san se zajebava  da  san  ja  ljevičar zato jer vidin samo na livo oko.  A  desno  san  izgubija  ka  momčić, bija san u prvi-drugi razred  puške  skule.  Jednon  prilikon  nestalo je letrike, a ja san nešto  radija  oko  onega...  znaš, ono di se drži lapiš, pa je mater donila  šteriku  da  boje vidin. Ali kurac, slabo je bilo svitlo, nagnija san  se,  zavidava nešto s malin nožićon... i jebi ga nožić je poletija i  uboja san se u desno oko. Tako ja od tada vidin samo na livo oko,  a  na desno mi je mrak, razumiš? Da san izgubija livo oko,  možda bi bija desničar, a ovako san posta ljevičar, je li.

JELASKINA SVIĆA  

Osim te nestašne dječje igre džepnim nožićem, što  je  još u najranijoj mladosti utjecalo na vaše životne poglede?  Koja  je osoba ako takva postoji utjecala na vaš svjetonazor? Otac i mater nisu jebavali politiku, otac je zna samo za  Baja montija i uvik je govorija da je Ante puno pametan i mudar  čovik  čin  ga  je i car Frane zva u Beč da se s njin savituje.  U  Veli  varoš  puno  se tad govorilo o Vicku Jelaski, on je  nas  momčiće  impresionira,  bija  je  pravi Varošanin,  susid,  težak...  vođa  komuništa.  Uvik  mu je noću gorila svića u sobu, u  botu  bi  se  vidilo  svitlo iz njegove ponistre i svi su govorili: "Eno  Vicko  radi, čita, uči...", a bija je težak, bez skule. I zaista pošteni  komuništa.   Zatvarala  ga  je  i  Auštrija,  i  Jugoslavija,   i  Italija...  a on se svadija i sa Titon, to znaš? Kad god bi  Tito  doša u Split, uvik bi njega zatvarali, razumiš... osta je nepoko lebljiv.   n Jeste li ga osobno poznavali?  Ma šta san ja bija, dite... al nije on, reka bi da je na  mene  presudan  utjecaj  imala naša teta Tone, jedna smišna  figura  iz  moga  ditinjstva.  Bila  je stara divojka, radila  je  u  nas  ka  sluškinja i u nas je i umrla... došla je ka dite i radila kod nas  osandeset godin. Mi smo je zvali teta, a ona je za sebe  govorila  da je komuništovica, autonomašica i Dalmatinka. Tako smo ja, brat  i teta Tone u našoj kući bili komuništi. I to ti je interesantno:  posli  rata ona se puno razočarala u komunište. Učitejica  je  iz  skule  vratila jednu malu iz našega dvora da ima one,  u  kosu...  ušenke. Teta Tone je popizdila, vikala je: "Kurbetina jedna da bi  li  kurbetina,  oči ću jon iskopat! I za vrime cara  Frane  i  za  vrime kralja mogla su dica imat ušenke, a naši fini komuništi  ne  dadu,  nego ji tiraju iz skule, pizda li in materina!" I tako  je  ona raskrstila sa komuništima.

SKULA BEZ LIBRI     

Bili ste jedno od rijetke varoške  djece  koja su završila školu?  Je, ritki su slali dicu u skulu. Vajalo je radit, a judi  nisu  virovali  u  skule. Čak i bogatiji težaci! Malo je  ko  maturira,  završija fakultet. U moje doba, tamo četrdesete, četrdeset  prve,  matura  je bila prava ritkost u Varoš. Nas je bilo sedan braće  i  sestara,  ja, brat i pet sestara sestre su se poudale  kad  san  bija  mali, tako da smo u kući ostali ja i brat, i oba smo  matu rirali. Ja maturu nisan ni činija jer je počeja rat. A i od  onih  ča  su maturirali pola ih nije došlo na maturalni ples  jer  nisu  imali  veštit, razumiš?... Jebi ga, sirotinja... Ni  libre  nismo  imali,  ko će dat libre. Ja san cilu skulu proša bez libar,  moga  si  samo  sanjat o rječnicima, atlasima... Odili smo  u  skulu  u  tašelanin  gaćan. Sirotinja se i po marendan poznavala, tri  dila  nas  nije  nosilo marendu u skulu, a dvoje-troje  gospodske  dice  donili  bi jaje u kruv, salama, bokun pršuta. Bilo je i među  ton  gospodskon  dicon  dobrih momčića, al znali smo  se  i  posvadit,  pokarat, i onda bi in mi sirotinjska dica vikali: "Jeba van pas i  mater i oca buržuja!"   Kakav ste vi bili đak?  Tako, u prvo doba... kasnije san svake godine ima popravni  iz  matematike.  A  kad san bija u Pedagošku, već san  bija  odlikaš, među  najbojima.  Tad san već i puno čita, vazimja san  libre  od  brata, on je bija stariji, i čita san. Prvi libar koji je doša  u  kuću  i koji san pročita bija je "Zločin Silvestra  Bonnarda"  od  Anatolea Francea, to je isto brat donija.   U školi ste i postali skojevac?  Je,  ka  gimnazijalac. Nije nas bilo baš puno.  Ovi  pizde  su  izmislili  da nisi moga bit skojevac ako nisi bija najboji đak  i  učija  druge.  A svi skojevci su bili lošiji đaci.  Nijedan  nije  bija dobar đak. A kasnije san u novinan čita umira san od smija  kad san to čita svi intelektualci, književnici, u pizdu materinu!